А на овогодишњем, 65. Сајму књига у Београду обиље сусрета, многи нису забележени фотоапаратом, неки тек случајно јесу, али све у свему – лепота земнога присуства књиге у нашим животима кроз драге и живе нам пријатеље и писце. И сви су обрадовани, као наново рођени после ирационалне пандемије, више и не помињу две године без Сајма књига у Србији (о томе сам писао прошле године).
На штанду „Службеног гласника“ пронађох своју књигу штампану пре осам година, „Руку на срце“ (сећања, полемике, есеји, записи и путописи). Нека се нађе при руци, јер чекала је три године на објављивање у фиоци код тог издавача, неко тамо није хтео (смео) одмах да је штампа. Кад – ето га прилази ми драг пријатељ из Трстеника, Верољуб Вукашиновић, разменисмо нове књиге.
На бањалучкој „Бесједи“ сретох младића Драгана Ступара, мога земљака, домаћина на штанду. Одмах ме је упитао да ли сам ја онај аутор књиге „Ојкача“ и рече да је пре неколико година у Бањалуци купио примерак и однео кући, каже – такву књигу требало би да има свака кућа, поготово крајишка. А онда узе са пулта књигу „Бећарске пјесме“ Момчила Спасојевића (са наднасловом „Ој, барабо, што те кући нема“), и рече да се усликамо.
Утом се, трагајући за новим и старим насловима, појави књигофил Славко Родић, бивши професор Карловачке гимназије, иначе и прозни писац, једно време производио у Сремским Карловцима соду за шприцер. Загрлисмо се и богме фотографисасмо са мојим „Сремскокарловачким терцинама“ у његовим рукама. Рече да ће ме тражити да ми лично поклони своју књигу прича.
Тек се склоних са штанда „Бесједе“ и кренух у другу халу, кад у сусрет ми иде лепо и насмејано, вишом духовношћу умивено лице Марије Јефтимијевић Михајловић. Разменисмо радосно неколико реченица, чух да је добила мејл из Бранковога кола, с потписом уредника Растка Лончара, и да ће доћи на „Пролећне Бранкове дане 2023“.
При руци су ми овог трена, ето, четири фотке, има их још, највише оних које, рекох, нису ни направљене. Такав је Сајам књига, брзина, тренуци, бука која прија, велим, гужва младог и иног света што воли књигу. Живот се тиме потврђује и бива лепшим, све је некако са Сајмом књига ољуђено, што је знао казати Јован Солдатовић, а ја бих додао и – обожено. Јер, на почетку беше реч, реч беше у Бога, и Бог беше реч. Да, записана реч данас, поготово, у матерњем језику, из врела многобројних талената и вредних људи који су у књигама нашли свој животни смисао.
И да не заборавим – на 65. Сајам књига дошао сам без торбе и ташне. Рекох, нећу да се теретим, идем на Сајам да прошетам, да се надишем гласова и лица, да сусретнем људе-писце и људе-читаоце, нећу куповати књиге. Међутим, не може то тако на Сајму књига. Од штанда до штанда, једна па друга, трећа и четврта књига – хоп – у кесу из руку продаваца! И сетих се, дабоме, да сам давно написао једну песму, коју је Андреј Живор (Тишма) уврстио у антологију еколошке поезије.
