“То нису у правом смислу портрети”, каже Вељко Петровић у „Књижевности“ (1947), “то су више типизиране представе младог, умиљатог, слаткогласног песника, песника ране младости, осуђеног на смрт”. Касније су многи радили Бранкове портрете, углавном по угледу на Минине или сличне. Бранкови потомци из Вуковара изјавили су својевремено да је рад првог српског фотографа Анастаса Јовановића једини истински Бранков лик. Данас се тај портрет узима као прави Бранко – Алексије Радичевић. Такође, на литографији Анастаса Јовановића „Срби око певача“ (1848), између осталих, налази се и лик Бранка Радичевића.
О томе како се догодило да данас останемо без поузданог Бранковог лика, Вељко Петровић даље пише: „Сликари такве пропуштају: такви се не фотографишу, већ само кад је неизбежно; а тада се то није тражило, ни за легитимацију, нити су врвели као данас фотографи аматери, репортери и филмовци”. Шта би Вељко Петровић рекао данас, седамдесет пет година после свога запажања, данас у хистеричној најезди и прелестној употреби „селфија“ на тзв. друштвеним мрежама и другде?!
На позив Стевана В. Поповића, уредника илустрованог календара „Орао“, Мина Вукомановић-Караџић написала је 1877. године своје успомене које су отвориле прве странице мемоарске литературе о Бранку. Иако гдегде с повишеном температуром присећања и писане “заљубљеним очима”, њене успомене представљају значајан извор за упознавање Бранка Радичевића као човека: ”Бјеше нешто виши од средњег узраста, тијела размјерна, витка, па опет зато поносна. На жилавом, и љети и зими разголитаном врату сјеђаше глава дивна кроја, широка пјесничка чела, густе, отвореномрке косе. Чешљаше је унатраг, а бјеше дуга па му падаше чак до рамена… Испод чела сијеваше око необичним сјајем. Дојако (досад – прим Н. Г.) не видјех тијех очију и тешко их је гдје и видјети. По разрезу велике па опет у главу утекле, свјетлише испод мркијех поносно узвијенијех вјеђа. И сјај и израз бјеше им сасвим необичан, рекла бих надземан, и вјеран тумач пјесничке душе. Нос бјеше у размаку појак, па полажаше од чела сасвијем право, али све усуканије. Зуби се помаљаху свакијем осмијехом, а бјеху здрави, необично бјели, широки, угласти. Лице бјеше сприједа пошироко, сувоњаво, па погдјегдје лако пропушташе рубове од костију. Тијем доби особита израза. Брада бјеше поширока и сасвијем ћосава. Кожа на лицу танка, мека, увијек заруђена. Кретања му бјеху сасвим проста, мирна и хармонична”. Мина је истицала “необичан дух и богато срце Бранково”. Видела је у њему човека и песника божанских струна и несвакидашње лепоте. Минине успомене биле су подстрек многима да прикупљају и оживљују сећања на Бранка Радичевића.
Ненад Грујичић
Дигитална фотографија Бранка Радичевића, рад Ивана Кршева, урађена на темељу дагеротипије (1847) Анастаса Јовановића, првог српског фотографа
