Живко Марковић рођен је 1927. године у Нерадину на Фрушкој гори. Био је, рекох, кустос Музеја на чувеној тврђави на Дунаву, али пре тога, од 1955. године запослен као архивиста у рукописном одељењу Матице српске. Долазио је у Сремске Карловце као да су му родно место. Ту је био ђак чувене Карловачке гимназије, потом и ученик у Руми. Као пубертетлија у карловачком интернату уређивао је рукописни ђачки лист, а при том сарађивао у листу „Југословенче“. Студирао шумарство и историју у Београду.
Носио је у себи жар п(р)освећеног истраживача прошлости, нико није знао више детаља из свакодневног живота поменутог амбијента. О чика Живку, Ладислав Варга је написао, боље рећи саставио књигу необичног назива, „Човек филигранског детаља“. Разговор са чувеним кустосом Варга је снимио на магнетофону, а затим све то прекуцао на машини коју му је чика Живко поклонио. Ту се налази и прича о његовој породици у родном Нерадину, о школовању и запослењу у Матици српској и Градском музеју у Новом Саду. Архивар и необични списатељ, детаљиста, мајстор за најситније и најскривеније искре и нити из историје Новог Сада и Сремских Карловаца. Специјализовао се за Петроварадин и постао надалеко познати кустос и привилеговани водич на чувеној тврђави.
Живко Марковић био је апсолутно одан професији, пример како би требало да поступају сарадници и писци за енциклопедијске томове и сличне пројекте. Његов узор и учитељ био је Трива Милитар (1889-1977), историчар, писац, новинар, уредник „Заставе“, хроничар Новог Сада, управник рукописног одељења Матице српске. Учитељ и узор, кога је било тешко достићи, али могуће непрестанце стремити ка његовим способностима, дивити се своме претечи и притом бити свој.
Чика Живко је фотографију сматрао иницијалним темељем сваке стваралачке акције – прво фотографија, па онда истраживање, на пример, живота Исидора Бајића, породице Дунђерски, пре тога Змаја и Лазе Костића, или било кога другог. На темељу давања значаја фотографији градио је своје усхите и открића. И велики догађај попут уласка српске војске у ослобођени Нови Сад 1918. године морао је бити поткрепљен фотографијом војске на коњима која преко Петроварадинског моста улази у српску Атину.
Говорио да је кренуо од старих фотографа, њихове породичне традиције, фотографија разних личности и догађаја, који су га надахњивали да истражује, неуморно, да проверава, пореди и потом износи на светло дана тачну информацију.
Нарочито су га интересовале фотографије настале средином 19. века, оне које су попут Француза Диздарија израђиване у првом новосадском професионалном атељеу Георгија Кнежевића, у Хаџићевој улици, на месту где се данас налази „Аполо центар“ (Трг слободе 3). Наравно, проналазио је збирке старих фотографија у Рукописном оделењу Матице српске, а затим и у новосадским музејима. Али, и код ретких појединаца-ентузијаста.
На полеђини тадашњих фотографија штампане су рекламе фотографа па су се тако сачувале успомене на најстарије познате фотографе: Вулпеа, Рехницера, Вајду, Стојковића, Сингера, Панића, Грујића и друге. Живко Марковић причао о фотографским сведочанствима поводом великог Благовештанског сабора Срба 1861. године у Сремским Карловцима, те о преносу (1883) земних Бранкових остатака из Беча на Стражилово, о великим поплавама у Новом Саду, када се на благом узвишењу, Златној греди, окупљао силни свет приликом изливања Дунава.
Настанком Новог Сада, становници су образовали и градили улице по гредама (насипима), које нису биле изложене поплавама. Зато је у Новом Саду веома неправилан распоред улица. О томе је чика Живко говорио и стално постављао питање о првим новосадским улицама, о Златној Греди и Дунавској – која ли је старија?
О Јовану Јовановићу Змају причао да је био груб према својој жени, што ме је много изненадило у односу на Змајеве песме, и да ју је гурнуо с балкона. Причао је то тужан, и сâм затечен таквим открићем, но није могао да прећути. А онда – и Змајеве везе са Назаренима, и проблеми око превода једне њихове црквене песмарице („Харфа Сиона“) на српски језик. Змај се једва извукао од осуда тадашњег православног свештенства у Новом Саду. Притом, чика Живко навео да је ЈашаТомић написао роман „Назарени“, где их је описао као жртве и мученике.
Данашњи споменик Змају у Новом Саду подигнут је 1984. године испред Владичанског двора Српске православне цркве, на месту где се некад налазио велики крст од ружичастог мермера, који је премештен у порту Двора. О томе је причао чика Живко и редао податке – да је зграда старог Двора била подигнута 1741. године трудом владике Висариона Павловића, а да је порушена након једног столећа, 12. јуна1849. године приликом целодневног бомбардовања Новог Сада са Петроварадинске тврђаве од стране мађарских трупа, када је град у пламену скоро сравњен са земљом.
Након пола века (1899), залагањем патријарха Георгија Бранковића, нову зграду урадио је архитекта Владимир Николић. Две године (1901) потом, зграда новог Двора је завршена, и у њу се уселио епископ Митрофан Шевић. Приликом посете Новом Саду (1919), регент Александар Карађорђевић боравио у Епископском двору и са балкона обратио се грађанима.
Пре четири деценије нашли смо се у башти хотела „Војводина“ у Новом Саду. Чика Живко је одмах окренуо причу о томе да је прво име тога хотела било „Царица Јелисавета“, по Елизабети, супрузи Фрање Јосифа. А када се наш краљ Александар Карађорђевић оженио румунском принцезом, хотел је понео њено име, „Краљица Марија“. Затим је поменуо детаљ је краљица поломила штиклу приликом доласка у Нови Сад. Свашта је ископавао, гледаш га разрогачено, не можеш се начудити.
Био је опчињен причама и траговима о Марији Терезији (1717-1780), дивио се њеној способности да као једини женски владар хабсбуршких поседа доминира великим царством боље од многих царева. Удала се за војводу Франца Стефана, али је њихов брак, истицао је чика Живко, патио од обостраних неверстава, међутим они се нису разилазили, чак се сматрало да су веома срећни, повезивала их је виша љубав која није била само телесна. А онда је чика Живко навео податак да је царски муж својој обожаваној супрузи за рођендан полонио зоолошки врт.
Марија Терезија је у распону од двадесет година родила шеснаесторо деце. А све то време негде је трајао рат на територјама којима је управљала. Желела је лично да учествује у биткама али су је спречавале учестале трудноће. Њена кћерка Марија Антонаета завршила је под гиљотином као жена француског краља Луја XВИ.
Причао је чика Живко да је Марија Терезија обожавала сремскокарловачки бермет, па би онда додао да су пуне боце тог чувеног вина, боље рећи божанског пића нашле се у потонулом „Титанику“, највећем броду на свету. Упутивши се из Енглеске ка Њујорку, брод је у северном Атлантику, ударио у леден брег 14. априла 1912. године и потонуо за непуна три сата. И то је знао стари кустос: бермет се производи тако што се у бурад ставља ред грожђа, ред ароматичних травки и тако до врха када се налива прошлогодишњим вином. Као биљке, најчешће се помињу чемерика, пелен, слачица, цимет, кора од наранџе, иђирот и друго. Може да се додаје и рен, лишће дуње и вишње.
И уопште, о значају и извозу карловачких вина, чика Живко је много знао. Пили су их у Бечу, Белгији, Пољској, Молдавији, Чешкој, Енглеској, Швајцарској… Помињао је старе карловачке винаре пре Другог светског рата, Костића, Смóтру и Адамовића, који су извозили бермет и друга вина све до Њујорка и Нешвила. Одувек је добро вино имала и Епархија сремска, а данас традицију сремскокарловачког поднебља настављају и винари Бајило, Дулка, Живановић, Киш, Бенишек, Ковачевић, Петровић, Пробус-Мецинг, Косовић, Мрђанин, Дошен, Бермет-вила, Алекс, Мерц и други.
Посећивао ме чика Живко у Бранковом колу, доносио ретке књиге и листове, показивао примере са данас непознатим детаљима. Са истом страшћу ишчитавао је лист „Бранково коло“ (1895-1914) и ценио рад Павла Марковића Адамова, оснивача и уредника. Говорио о његовом приватном трагичном животу – рано му умрла супруга Софија, а затим обе младе кћерке, Смиља и Нада. Требало је чика Живковом презимењаку Паји Марковићу много снаге да настави живот. Приженивши кућну помоћницу Мађарицу, свом пажњом и љубављу наткрилио је болешљивог сина Бранка коме је име дао по обожаваном песнику Радичевићу.
Све детаљ до детаља, са сигурним изворима и траговима. Чика Живка су звали жива енциклопедија, све је износио са великом поузданошћу и прецизношћу. О свему томе причао са великим жаром, утопљен у догађај, у контекст и време. Кроз наочаре јаке диоптрије светлуцале су му сузњикаве зеленкасте очи.
Увек у журби, у ходу занесеном, често и искошеном, чешће у дугачком него кратком капуту, било лето или зима. Ако ветар дува, чика Живко са рукама око себе јури кроз Дунавски парк ка Петроварадинској тврђави. Понекад на трен запуштен, неиспаван, деловао уморно, а онда већ сутрадан у оделу с краватом, обријан и сређен. Појављивао се изнебуха, помало замуцкујући, више од узбуђења што саопштава новост из 19. века него што му је то била нека говорна мана.
И, сретнеш ли га након неколико месеци, иде у сусрет к теби, застане и одмах, без поздрава саопштава нови, са свих страна проверени детаљ из новосадске или карловачке прошлости. Знао је и волео баш на тај начин, јуродиво занесењачки, у магновењу да пренесе то откриће. Био је нека врста живог медија у покрету, човек који носи вест над вестима. Понекад би завршио и у кафани „Срем“, у близини Српског народног позоришта у Новом Саду, никад пијан.
У сусрет 200. годишњици рођења (2024) Алексија Радичевића, свакако, и пре свега, требало би казати да је Живко Марковић, дабоме, много волео Бранка. То је показао и тиме што је почео да прикупља песме о њему, писане још од Његоша, Змаја и Лазе па све до средине двадесетог века. Донео ми је тај вредан венац песама прекуцаних на старој машини, на жућкастим папирима, и рекао да би волео да види такву књигу са насловом или понасловом – „Песници о Бранку“. А онда, изненада, додао мисао Сервантеса: „Човек није река да се не осврће за собом.“
