Био је осенчен Бранковим крилом још далеке 1971. године када је добио Бранкову награду Матице српске (за есеј „Трагично у поезији Бранка Миљковића“), а онда после много значајних признања и „Печат вароши сремскокарловачке“ 2001. године на 32. Бранковом колу у Карловачкој гимназији, најстаријој у Срба. Затим – „Статуета Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића), за укупно песничко дело, у истој овој чувеној Гимназији, 2017. године на отварању 46. Бранковог кола са Тонтићевом свечаном беседом о Алексију Радичевићу, најславијем карловачком ђаку и најпеванијем песнику српског романтизма.
Завичајно гледано, Стеван Тонтић је изданак оних крајишко-босанских књижевних бардова који су укупном корпусу наше поезије и литературе дали неизбрисив траг: Петар Кочић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Драган Колунџија и Душко Трифуновић. Рођењем под Грмечом, у Грдановцима код Санског Моста, основну школу похађао у родном селу и Лушци Паланци. Завршио два разреда Гимназије у Санском Мосту, а потом се пребацио у трећи разред Учитељске школе у Приједору.
По завршетку приједорског школовања, враћа се у Грдановце, о чему и сâм записује: „Као учитељ радио сам, испуњавајући жељу својих родитеља, годину дана у нашем селу, уписавши ванредно прву годину на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје ћу потом редовно студирати, наћи љубав свог живота и дуготрајно пребивалиште. Није ми се остајало у селу, у кожи сеоског уче – страховао сам да ће ми постати тијесна.“
Студије филозофије са социологијом завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву. Етаблирајући се у главним граду Босне и Херцеговине као врхунски и оригинални млади песник и интелектуалац, један је од оних (Сидран, Ного, Ости, Вешовић…) које препознаје и Душко Трифуновић негујући их као млађу браћу по перу. Вредни Тонтић долази на место уредника сарајевске „Свјетлости“. И све је изгледало сасвим примерено и заслужено у граду на Миљацки, кад – крену рат у „босанском караказану“. Очајан и ошамућен бесмисленошћу грађанског рата у БиХ, Тонтић живи у егзилу у Немачкој (1993–2001), највише у Берлину.
О том периоду, он пише: „И рат и егзил су ванредна егзистенцијална стања која обично дуго трају а остављају трајне последице. За сваку осетљиву душу рат је највећи бесмисао. Нарочито грађански рат, у којем се међусобно убијају људи исте крви, истог језика, истих или веома сличних верских уверења и културних навика. Ситуација егзила повољна је утолико што не морате да стрепите за голи живот, али сте изложени многим другим недаћама. Обездомљени сте, обесправљени, бачени у туђ језички простор у којем ћете заувек остати странци.“
И, Тонтић се враћа у Сарајево, али то више није то. Не бира Београд, већ са супругом Снежаном 2014. године настањује се у Новом Саду. Поновним одласком из Сарајева и доласком у „српску Атину“ да живи и пише, Тонтић силно ојачава песнички Нови Сад, где је пре њега, крајем 20. века, стигао из Зрењанина (после Београда и Сарајева) и његов громадни крајишки земљак Милан Ненадић. Почетком ратних сукоба деведесетих, у Нови Сад из Сарајева пристиже и Душко Трифуновић. Тако је „српска Атина“ била добила три највећа могућа песничка појачања родом из западне Босне (крајишког дела данашње Републике Српске), чије ће присуство и дело оставити дубок белег у књижевној историји панонског поднебља и Србије у целини.
Подалеке 1987. године објавио сам у „Летопису Матице српске“ есеј „У славу постојања“ о Тонтићевој књизи „Праг“ (Свјетлост, Сарајево, 1986), а годину дана потом уврстио га у књигу огледа, есеја и критика „Прокрустова постеља“ (Стражилово, Нови Сад, 1988).
У езотеричном смислу, праг је граница између вањског и унутрашњег, световног и светог, он симболише одвојеност и повезаност, могућност сједињења, помирења. Ово друго остварује се ако домаћин дочека госта на прагу и уведе га унутра. Оно друго, пак, остварује се ако дошљака нико не дочека, па овај остаје на прагу. Да би се прешло преко прага нужно је поседовати чистоћу тела и душе. Пред прагом се пада ничице и љуби. И, коначно, праг је граница светлости, средиште света, слика универзума, симбол уточишта, мајке и заштите. У Тонтићевој поезији јављају се ове слике: „праг наше куће – осовина свемира“, „душа под прагом“ и „(свјетлост) ти запљускује кућни праг музиком бесконачног“.
У песми прекогнитивне моћи – „Праг и пропадање“, дата је слика преласка преко кућног прага: „падање у бунар Велике Животиње“, „пропадање меса кроз рупе васионске“, суочавање са празнином и „старим будаластим ништа“. Предочено је растакање фантазмагоричних слика детињства и безазлене завичајне хармоније, пуцање тихог „тока ствари“ на огњишту, рушење конструкције очинског дома и одржање, при том, кућног прага: „рушење свемира на кровне скеле/ сламање крова/ отпадање дувара/ погибија црквених звона/ погибија руке која је повлачила уже/ погибија твог гласа/ само је праг на своме месту/ чврсто положен у темеље…/ ту корак мој пјевуши и ту гине“.
У овом тренутку, Нови Сад, Војводина и Србија, Босна и Херцеговина, и цео регион, остали су физички без великог песника. Срећом, кад умре прави песник, подмладе се песме и ојача његов комплетни хабитус у времену. Све што је написао, и песме у слободном и везаном стиху, најразличитијих тематско-мотивских колекција, у химнично-гротескној авангардности израза, загрлиће се и створити живи калеидоскоп и причу о једном непоновљивом песнику, занавек.
Сремски Карловци – Нови Сад, 12. фебруар 2022.
Ненад Грујичић
На фотографији: Стеван Тонтић свечано отвара 46. Бранково коло 2017.
