Као други и другачији језик, поезија је надвремена и свемоћна. У овим песмама претрага алтер ега непрестано траје, у тачкама додира са свакодневним Ја, отварају се чудовити светови песничке лепоте и снаге, преплитања женског и мушког принципа, ероса и танатоса.
Данијела Регојевић поседује неуобичајено јаку имагинацију, у вртложним облицима слика и призора, донекле сличну поетском маштаријуму Весне Парун. То је поезија која говори искључиво у име сопствене личности, демистификује ограниченост, глупост и малограђанштину, крчи пут новосроченим стиховима: „А тако бих заборавила/ Сваки јарам друштва…// Ја смуцала бих се по шуми,/ Изгубила појам о свему,/ О времену и границама,/ Шапутала с лисицама./ Изула се, ходала боса.“
То је поезија која нема предрасуде и границе у освајању тематско-мотивских светова, била она љубавна, социјална, родољубива или ма која друга. То је креативна сила која уважава свој интуитивно постављени задатак у матерњем језику – да у надгорњавању с анђелом уништења све што каже буде и постане – Она, чиста поезија: „Скидам крила вечерас,/ Чупам их са уморних леђа./ Поломила их до задњег зглоба.//Била су бијела, сјећам се,/ Дуго сам се с Абадоном борила/Да су од рана поцрнила./ Исувише сам небом господарила/ Ја,/ Сироче вјетрова.“
Крила представљају симбол духовности, обележје божанског. Једна сентенца каже – удаљује ли се човек од Бога, губи своја крила, приближава ли му се, изнова их добија. У библијским псалмима стоји: „Сакриј ме у сјену крила својих“, или, „Под сјену крила Твојих људи се склањају“. А Данијела Регојевић пева: „Са нијемом молитвом,/ Крила качим на клин/ И босонога се враћам/ Да живим смртнички,/ Патнички,/ Готово светачки,/ И порочки и пророчки.“
(Из рецензије Ненада Грујичића)
