ДАНИЦА ПЕТРОВИЋ ДВАПУТ ГОВОРИЛА „ВРАГОЛИЈЕ“

Сремски Карловци, 22. септембар 2023.

У сусрет 200. годишњици рођења Алексија Бранка Радичевића

ПОКРАЈ БРАНКОВОГ СПОМЕНИКА У ДВОРИШТУ КАРЛОВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

На овом месту дуго је стајао други споменик

Како год које септембарско Бранково коло прође, тако остаје бујни маштаријум звукова и слика, прилика и догађаја, који су красили чувену манифестацију у част великог песника српског романтизма чији се песнички првенац „Песме“ (Беч, 1847) први у Срба појавио на чистом народном језику.

Ево споменика Бранку Радичевићу у дворишту Карловачке гимназије и поред њега младе драмске уметнице Данице Петровић, неки дан после Свечаног отварања 52. Бранковог кола, прецизно – 8. септембра 2023. године.

Међутим, то са споменицима није баш једнолинијски вез приче, већ податак да је на том месту у дворишту Карловачке гимназије 1900.године био подигнут споменик Бранку Радичевићу, рад Ђорђа Јовановића. И ту је красио гимназијско двориште и Сремске Карловце све до 1941. године када су га усташе срушиле у својој хустерији упадања у куће и установе овог красног духовно-виноградсарског места, хапшењем Карловчана, стрељањем и одвођењем у Јасеновац.

Међутим, живот заигра своје коло – ко би горе, тај је доле, а ко доле, горе устаје, да парафразирамо Гундулића. Нови споменик, овај поред којег стоји Даница Петровић, подигнут је 1947. године, рад Владете Петрића. Он заиста улепшава прилаз у монументалну зграду гимназије, у дворишту у којем се данас чује животворни жагор многобројних даровитих ђака и њихових вредних професора. Дабоме, на великом одмору има и оних који, не више криомице, испред гвоздене капије гимназије, или доле мало ниже, наспрам старе кафане „Четири лава“, окусе своје први грехове димећи цигарете. То у Бранково време није било могуће, али омладина је данас понешто другачија, и прилике су изазовније и невероватне.

Тек узгред, ова реч – омладина, није народна, њу је измислио Лаза Костић, који је иначе нападао Бранкову поезију. Наспрам речи – остарина (стари људи, пензионери) која је постојала у Бранково време, Лаза је сковао реч омладина. И гле чуда, омладина је заживела, а остарина нестала.

А колико је Бранко велики песник (џаба Лазино памфлетско ударање по његовој поезији), нека покаже антологијска Радичевићева песма „Враголије“, коју је у септембру надахнуто говорила управо Даница Петровић у Карловачкој гимназији на Свечаном отварању 52. Бранковог кола, а поред бардова наше глуме као што су Весна Чипчић и Радош Бајић, нимало не узмичући већ, напротив, показујући златоносна крила свога талента. А онда и сутрадан, на Стражилову рајском, Даница је поново, под јарко-умилним сунцем, испод опеваних крошања и лисја њиховог, интерпретирала на свој особени начин свевремене (и надвремене) Бранкове „Враголије“.

Н. Грујичић