Андреј Јелић Мариоков (рођен 1952. године у Великој Јежевици код Ужичке Пожеге, живи у Београду и Ваљеву) аутор је петнаестак књига које још од зрелог првенца „Раних годова траг“ (1977)  недре врхунске плодове на мапи савремене српске поезије: „Уздарја“, „Самодрежа“, „Балкански ноктурно“, „Наша ствар“, “Чрте и резе“, „Покрстице“, „Раскућени стихови“, Кланац“ и друге.  Награда „Стражилово“ припала му је за укупно песничко дело. Песник родољубиве искре, са свевидећим оком урођеног талента, јавља се и као непоткупљиви тумач савременог света и критичар људских странпутица. Без песничке речи, по стваралачким увидима Андреја Јелића Мариокова, распети савремени човек не може доживети пуноћу егзистенцијалног смисла пред искушењима пролазног живота и света. Са најдубљим захватима у корену и жилицама матерњега језика, Мариоков је баштиник ретког сензибилитета који је засветлуцао у најбољим примерима скадарлијске школе певања с краја прошлога века. Неприкосновен у ставу и визији, увек приправног надахнућа за деловање (у знаку Његошевог дистиха: Мени ништа није непознато/ што год дође ја сам му наредан), овај угледни српски песник пример је људске опстојности и етичке висине у времену. Његов утицај на друге јачаће кроз време и давати крила младима да се прихвате поезије као неуништиве духовне дисциплине и судбине.