То су текстови који су објављивани у периоду од 1975. до 2025. године, дакле, пред нама је „књижевни календар“ од пола столећа непрекидне стваралачке активности Ненада Грујичића. Текстови су штампани у Гласу омладине, Дневнику, Књижевној речи, Летопису Матице српске, Књижевним новинама, Политици, Борби, Вечерњим новостима, Блицу, Правди, Гласу Подриња, Дометима, Оку, Tribuni tineretului, Књижевности, Нину, Младости, То јесту, Пољима, Свескама, Гласу Српске, Независним, Козарском вјеснику, Еликсиру, Подрињском телеграфу, разним магазинима, ревијама и каталозима. Затим, ту су и текстови са клапни књига, као и рецензије, поговори и предговори, и напокон један мањи број прилога са сајта Бранковог кола. Постоји и руковет досад необјављених текстова који ће први пут изаћи пред читаоце баш у овој књизи. У сваком циклусу књиге „Трагови и таласи“ текстови су сложени хронолошким редом.

Уредник едиције „Цветници“ Бранковог кола, Растко Лончар, о књизи је написао: „Трагови и таласи су књига у низу који потврђује позицију коју је Ненад Грујичић дефинисао себи (и собом) у просторима српске књижевности: песник и свестрани стваралац, критичар и културни прегалац који жели да афирмише истински таленат и младе ауторе, али и друге песнике, писце и уметнике разних жанрова,  високе уметничке вредности, разобличи негативне механизме вредновања, истражи феномене поезије и песничког стварања, постави српско песништво у шири контекст светске књижевности, гарантујући за све написано залогом личног искуства и квалитетом сопственог стваралаштва.“

А рецензенткиња књиге, Бојана Јеленковић, поред осталог, каже: „Имамо драгоцену прилику да пратимо полувековни развој једне стваралачке природе кроз изражавање свести о другим ствараоцима и појавама, и њиховим судбинама. Многострука је вредност ове јединствене књиге: вишедеценијско понирање у језик и књижевност, неговање стваралачког ентузијазма и упознавање са песничким (књижевним), културним и друштвеним (не)згодама. Ово је књига која нам показује шта значи бити и остати Човек и Песник!“

Донекле слична овој, али не по жанровској ширини и дубини, јесте делимично Грујичићева књига „Руку на срце“ (Службени гласник, Београд, 2014),  као и књиге „Прокрустова постеља“ (Стражилово, Нови Сад, 1988), „Плес у негвама“ (Просвета, Београд, 1997) и „Полемике и одушци“ ( Ослобођење, Српско Сарајево, 2004), које су кроз време биле својеврсни увод у ово ретко дело.

Књига „Трагови и таласи“ започиње Грујичићевим текстовима, „О коме брине Прва књига?“ и „Шта је ново у стваралаштву младих?“, објављеним у новосадском Дневнику (1977)  и београдској Књижевној речи (1978), чиме се отвара циклус „Млади добошар (Последња четвртина двадесетог века)“. Следе чланци и текстови „Какве су нам књижаре потребне“, „Зборник светске поезије“, „Изненађени нобеловац – Чеслав Милош“, „Године без Књижевне омладине“, „Гости стигли, домаћина нигде“, „О ангажовању младих стваралаца“ и други.

У циклусу „О песничким првенцима“, налазе се прикази аутора који су се седамдесетих година прошлог века са својим првим књигама јавили у специјализованим едицијама за почетнике песнике и писце, као што су „Пегаз“ Књижевне омладине Србије у Београду, „Прва књига“ Матице Српске у Новом Саду и „Нада“ сарајевске Свјетлости, затим у новосадском „Стражилову“ и београдској „Просвети“.

Нека од представљених имена из тог периода, на неки начин нису издражала терет времена и готово су нестала са песничког хоризонта, за разлику од неких која су остала активна све до данашњих дана. Појавом и осветљавањем у новој књизи Ненада Грујичића, „Трагови и таласи“, помешана једна са другим, заборављена имена данас оживљавају и добијају крила за наставак књижевног претрајавања: Војислав Кнежевић, Миленко Фржовић, Душан Праћа, Гордана Ћирјанић, Кристина Јањетовић, Драган Лакићевић, Душан М. Кнежевић, Рајица Драгићевић, Рале Нишавић, Ненад Шапоња, Љиљана Петровић, Радослав Миленковић и други. У приказима Ненада Грујичића захваћене су и прве прозне књиге младих писаца који су се појавили у то време: Радмила Гикић, Даница Вујков, Мирјана Дујин, Немања Митровић, као и Новица Милић са својим књижевно-теоријским првенцем,  и други.

Затим следе интервјуи које је млади Грујичић правио и објављивао у новосадском „Гласу омладине“ и студенстком књижевном листу „То јест“, те београдској „Књижевној речи“, почетком последње четвртине двадесетог столећа. Он прави интервјуе са својим врсницима (исписницима) који ће касније, испоставило се, постати значајна имена српске поезије и књижевности: Никола Вујчић, Златко Красни, Владимир Копицл, Ђура Ђуканов и Јован Делић.

У циклусу „Књиге ине, песничке“, потом, Грујичић показује и отвара своје текстове из минулих деценија у којима се бавио књигама песникâ који су већ изашли из првеначких пелена и увелико загазили на шире поље књижевности: Зоран Ђерић, Владимир Јагличић, Божидар Мандић, Ласло Блашковић,   Војислав Карановић,  Душко Новаковић, Зоран Костић, Енес Кишевић, Раша Перић, Благоје Баковић, Радмило В. Радовановић, Мирослав Алексић,  Зоран Славић, Зоран Гаши, Саша Нишавић, Секула Шарић, Зоран Хр. Радисављевић, Миодраг Петровић, као и Вујица Решин Туцић са књигом својих критика и приказа.

У књизи се налазе и текстови о двојици руских песника, Вјачеславу Купријанову и Валерију Латињину. Приложена је и поема „Свеопшти језик“ Вјачеслава Купријанова, коју је Ненад Грујичић препевао са руског језика на српски и објавио у Летопису Матице српске (1982). У књизи је и давно објављени осврт у сомборским Дометима (1983) и о руском авангардном писцу Данилу Хармсу.  У додиру са иностраним песницима, у књизи се налази и Грујичићев интервју са немачким песником Рихардом Питрасом, објављен у Културном додатку  Политике (2004).

У циклусу „Мимо књига поезије“, уврштени су Грујичићеви рани текстови о прозним писцима из поменутог времена: Иван Ивањи, Бошко Ивков, Драгомир Попноваков, Ранко Павловић, Чедомир Мирковић (као прозни писац), Мирон Кањух, Срђо Боговић и други, те књижевни критичар Мирослав Егерић, чешки теоретичар Феликс Водичка, сатиричари и афористичари Илија Марковић, Владимир Јовићевић Јов, Химзо Скорупан и Милош Априлски. У књизи се налази и циклус „Четири помена“, сећања на минуле песнике: Љубомир Симовић, Манојле Гавриловић, Драган Колунџија и Здравко Поповић Гајко.

Циклус „Над баштином“ отвара се Грујичићевим есејом „Јавна птица Милана Дединца“, за који је још као студент друге године на групи југословенска и општа књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду добио престижну Бранкову награду Матице српске (1978). Уз овај есеј, као својеврсни куриозитет, објављен је у овој књизи и Грујичићев цртеж „Птица са три крила“, за који је добио прву награду (1976) на јавном часу цртања у Културном центру младих „Соња Маринковић“ у Новом Саду. Циклус се наставља есејима „Мотив штита у Хомеровој Илијади и Вергилијевој Енеиди“, „У знаку сеоба о нематеријалном културном наслеђу Срба Динараца-Крајишника“, „Златни звуци српског духа“ (о гуслама кроз векове), „Дострука попудбина“ Косте Дувњака (књига о десељавању Срба из Босне у Бачку), о банијској лексици у поезији Јагоде Кљаић и друго.

У циклусу „Уз двестоту годишњицу рођења Бранка Радичевића“, проналазимо Грујичићеве текстове: „Бранко и Славонски Брод“, „Песник певан у народу“, „Феномен Бранко“, „Бранко Радичевић, песник српског кола“, Српски народни песник Бранко Радичевић“, „Богати сиромах“, „Девојка на студенцу у Румунији,“ „У Житишту подигнут споменик Радичевићу“, „Од Стражилова до Козаре“ и „Четири нове књиге о Бранку“. У књизи „Трагови и таласи“ премијерно је штампана и Грујичићева монодрама „Ја, Мина Бранкова“.

У циклусу „На сајму књига, згодом“, налазе се текстови почев од првог („Велики издавачки подухвати“) објављеног у „Гласу омладине“ (1980) до најновијег са 67. Сајма књига у Београду. Ту се истиче текст „Сајам није требало отказати“ поводом неодржаног 64. Сајма књига у Београду. Иначе, поменимо и то, Ненад Грујичић је заједно са Рашом Перићем и Јовицим Нешином (генералним директором Новосадског сајма) пре три деценије основао Салон књига и Дане Лазе Костића у Новом Саду.

У књизи „Трагови и таласи“ налазе се три приче  и девет песама Ненада Грујичића, које досад нису објављене у његовим књигама. Биле су штампане у загребачком „Оку“ (1975),  београдским „Књижевним новинама“ (1983), листу „Бранко“ Карловачке гимназије (1984), београдској „Књижевној речи“ (1986), сремскокарловачким „Крововима“ (1988) и новосадским „Пољима“ (1991),  а две песме и једна прича појављују се премијерно у овој књизи. У циклусу „Оно мало завичаја“ налазе се текстови „О ријеци Гомјеници“, „Под липом Томашичком“, „Гомјенички витез рокенрола и доброте“ (о земљаку Борису Веселиновићу), затим текстови „За именима ојкачке певаније“ и „Нови гласови из завичаја“ (након шеснаест  година изгона са Књижевних сусрета на Козари). У књизи наилазимо и на путописе из Немачке и Румуније, као и запис о Београду, и четири писма у име Бранковог кола упућена музејским посленицима.

У рубрици „На ликовном трагу“, налазе се текстови о сликарима и вајарима: Ђорђе Лазић Ћапша, Сава Халугин, Здравко Мандић, сликарска породица Совиљ, Дејан Уларџић, Исидора Дунђерски, Андреа Богнар и Весна Чипчић (глумица као сликарка). У циклусу „Полемичко пламење“ налазе се текстови о антологијама, енциклопедијама, културним додацима, преправљању Бранкових стихова и другом. У рубрици „Беседе и признања“ уврштени су Грујичићеви текстови изговорени приликом свечаног уручења награда са именима Саве Мркаља, Васе Пелагића, Браће Мицић, Драгојла Дудића, као и награде „Пјесма над пјесама“, те беседа и песма на отварању „36. Јефимијиних дана“.

Као што је књига „Трагови и таласи“ започела са раним Грујичићевим текстовима о песничким првенцима његове генерације, тако се при крају у циклусу „О изабраним песничким првенцима Бранковог кола“ појављују текстови или делови рецензија песничких првенаца објављених у Бранковом колу почев од 1993. године: Дамир Малешев, Драгана Крагуљ, Жељка Аврић, Лидија Ђого, Стела Манасијевић, Маја Белегишанин, Весна Егерић, Дајана Петровић, Александра Мариловић, Ирена Бера, Маја Станојевић, Милан Ракуљ, Андреа Беата Бицок, Душан Захаријевић, Горица Радмиловић, Растко Лончар, Никола Раусављевић, Милан Ћосић, Милош Пуђа, Александра Батинић, Милан Громовић, Данијела Регојевић, Драгана Лисић, Бојана Кулиџан Громовић, Марија Стојић, Бојана Јеленковић, Данило Јовановић и Јована Анђелић. Своје место у књизи имају и поговори за панораме ђачке поезије у двема најстаријим српским гимназијама, Карловачкој и новосадској Јовиној.

Такође, о ауторима Бранковог кола, који су објављивали своје књиге после првенаца и код других издавача, проналазимо текстове-рецензије о песничким именима: Јулија Капорњаи, Иван Лаловић, Јелена Радовановић, Здравко Микић, Владан Ракић, Недељко Радловић, Мирослав Митковић, Иван Деспотовић, Жељко Пржуљ, Дубравка Миленковић, Марина Војиновић, Мићо Савановић, Марко Ковачевић, Сузана Рудић, Наташа Поповић Бундало Микић, Милица Миленковић, Горан Гаврић Грга, Сава Крнета, Љиљана Павловић Ћирић, Валентина Милачић, Слађана Миленковић, Ана Ранђић и други.

И на самом крају, иако је прошле година изашла књига „Године и разговори“ (100 интервјуа са Ненадом Грујичићем), приликом припремања књиге „Трагови и таласи“, пронађено је још десет интервјуа који су ушли у завршни циклус. То су интервјуи настали у интервалу 1979 – 2024, објевљени у омладинској штампи, дневним листовима,  недељницима и магазинима (Tribuna tineretuli, Двоје, Глас Подриња, Подрински телеграф, Борба, Еликсир, Правда, Независне, Блиц…) С песником су разговарали: Петру Томић (интервју на румунском језику), Александра Гловацки, Живана Војновић, Раде Ђерговић, Светлана Михајловић, Божана Носков Переги, Срећко Миловановић, Милан Rакуљ и Мирослав Кос. Поговор књизи, „Витешки штит Ненада Грујичића“, написала Бојана Јеленковић. На задњој корици је портрет Ненада Грујичића, цртеж Градимира Смуђе, урађен 1984.

 

У тексту „Уводна притока“, о својој новој књизи Ненад Грујичић каже: „У овој књизи  налазе се моји затурени текстови, донедавно удаљени једни од других, то јест закопани, разбацани и заборављени на страницама листова и часописа, како то обично бива са периодиком. Иако се неких текстова и те како сећам, они као да не постоје док се поново не роде, то јест док се не нађу у заједничкој књизи. Објављени сада, на једном месту, ти текстови су наједном продисали формирајући видиковац са кога поглед пуца на све стране којима се кретала једна списатељска судбина што се није либила оглашавати и остављати трагове.

Ова књига је радосни „сваштаријум“ илити књижевни калеидоскоп који се може окретати и навртати амо, намо и онамо, бедекер који ће многима  помоћи да се оријентишу у времену и простору, односно између трагова и таласа овог рукописа.  Неки текстови у овој књизи доносе имена која су можда већ и заборављена (нека заиста и јесу), и можда нестала. Тиме су остала потпуно непозната данашњим читаоцима и писцима, као што ће и неки садашњи актуелни млади песници у будућности пасти у заборав. Таква је ова књига, Трагови и таласи, урађена баш на том концепту – да, поред осталог, помогне, не да одмогне, већ да извуче из глувила  времена. А поезија је чудо у времену, никад се не зна чије ће песме надвладати привремени заборав и васкрснути. Тако је било и са Бранком Радичевићем; четврт века после смрти, боље рећи три деценије, све до преноса његових костију из Беча на Стражилово (1983), он је био заборављен.

Када састављамо овакве и сличне књиге, веома је важно да не будемо препотентне судије, да олако не елиминишемо сопствене успомене на нечије трагове равнајући се по тренутној моди и пракси. Потребно је да приберемо све што имамо у српском књижевном језику, све оно што вреди. Ми смо релативно мали народ, па је на нама писцима, који се нађемо у овој улози, прворазредни задатак да не бришемо трагове или, пак, да нека имена не бацамо под тепих (неко ће их кад-тад пронаћи), то јест наше је да не склањамо са видика све оно што је својом појавом на старту зрачило даром и било обележено (забележено) релевантним критичким освртом. Морамо сабрати све оно што се указало и засветлуцало непоновљивим звуцима и мирисима матерњега језика.

Многим траговима у времену прети нестанак, разни таласи и ветрови могу да их избришу. Штошта прети стопама и даровима оних који се оглашавају у свом добу. Међутим постоје времена и људи који се томе одупиру. Зато ми се учинило да једна оваква књига може бити корисна и несвакидашња, и за мене и за читаоце. Она ће обновити сећања и наново открити неке, далеко од очију, појаве и судбине, и тиме ревитализовати њихове трагове, као што ће, с друге стране, још једном указати и на оне  који су у свом континуитету трајали и трају у матерњем језику.“

 

М. Борић

 

Из књиге „Трагови и таласи“ Ненада Грујичића 

 

О КОМЕ БРИНЕ „ПРВА КЊИГА“?

Ова се Матичина едиција бори са материјалним тешкоћама, али младе такав одговор не задовољава…

 

У нас се често говори о стваралаштву младих, прича се или прећуткује да младима треба помоћи, изаћи им у сусрет, подржати их, стимулисати. Од говоркања, званичних и незваничних, млади ствараоци немају много користи, остају препуштени сами себи, немоћни да до краја докажу да је оно што стварају одиста вредно.

Свима који се баве литературом познато је да данас у Новом Саду постоји велики број младих који пишу. Знано је многима, такође, да су ти младићи и девојке објављивали радове широм земље, у великом броју листова и часописа. У Новом Саду су имали и имају прилике да објављују у „Гласу омладине“, „Пољима“ и понекад, врло ретко у „Летопису Матице српске“. Многи ће рећи довољно је и млади се с тим слажу.

Али књига? Објавити прву књигу у Новом Саду велики је проблем, а то је и повод овом тексту. Већина младих песника већ је оформила свој поетски глас и одавно имају припремљене рукописе. Живе у Новом Саду, ту студирају, развијају се, пишу и сасвим је логично, окрећу се Матици српској нудећи јој своје рукописе, јер баш овај издавач има едицију „Прва књига“.

Тако и треба да буде у овој великој, угледној културној установи са богатом традицијом. Међутим, та едиција последњих година готово да и не постоји (осим на папиру и сећању старијих), нема је јер не објављује књиге. Понуђени рукописи се враћају на адресу пошиљаоца са уљудно сроченим текстом: не оповргавамо ваше уметничке вредности, али вам књигу не можемо штампати. И слично.

Млади песник, већ одраније уплашен после тумарања и нуђења својих песама претрпаним редакцијама и намргођеним уредницима, прими такав одговор еминентне издавачке куће, па посумња у себе и оно што пише, поклекне и остави се писања. А, био му је потребан само један обичан људски разговор, разумевање и озбиљније проучавање тога шта тај „младац“ пише и ради.

У Матици српској кажу да немају новца за објављивање ваше прве књиге, да они нису дужни да тај новац обезбеде, већ да то чини СИЗ културе. А у СИЗ-у, који очигледно има других брига, никога не занима шта се догађа у омладинској књижевности уопште, такав се бар утисак стиче. Тамо нико не прелистана, рецимо „Глас омлалине“ или „Поља“ и тако се и не сретне са новим именима младих чије радове ова гласила објављују.

Значи, материјална средства су крива, али то су мртве ствари. Где су живи људи који би можда могли да тај новац набаве? Чланови жирија који приспеле рукописе прегледају изгледа да више немају слуха за младе песнике или им је свеједно пошто су већ остварили личне интересе и домогли се угледа и танушне славе.

А млади и њихово стваралаштво, ко ће још и то да прати, нема се времена! Пуне две године, ово је већ и трећа, у Матици леже нештампани рукописи Данице Вујков, Радмиле Гикић, Владимира Копицла и Миленка Фржовића. Зар нема никога да убрза публиковање првих књига у иначе прескромном тиражу од 300 примерака.

Ваља указати на примере Књижевне омладине Србије, сарајевске „Свјетлости“, Књижевне омладине Вршца, који објављују прве књиге, а ту су затим још и „Просвета“ и „Нолит“.

Преостаје да млади песник још једном, по стоти пут упути прекор Матици српској и њеној угледној едицији „Прва књига“, СИЗ-у културе и свима који су одговорни за небригу о младом књижевном нараштају. Млади пишу, доносе ново, размичу границе постојеће књижевне традиције, а Матичина „Прва књига“ спава, ништа не сања, нема је. Тај сан ваљда неће дуго!

(Дневник, Нови Сад, 1977)

 

РОДИТЕЉСКИ УКОР

 

Наш истакнути есејиста и професор, Сретен Марић, недавно је одржао у Културном центру младих „Соња Маринковић“ у Новом Саду својеврсно предавање о предавању, тј. предавање о томе како би требало да изгледају књижевне вечери, и како да се понашају немаштовити организатори којима се „по гласу препознаје лењост и неодговорност док телефоном разговарају и наручују писца-госта.“

Професор Марић родитељски је укорио Културни центар младих „Соња Маринковић“ за недовољно креативан приступ у организовању и реализацији књижевних вечери, недостатак истинског ентузијазма, идеја, жара, стваралачке љубави према литератури, те за неодговоран и неозбиљан однос организатора према писцу и његовом делу, указао на неприпремљеност водитељâ, публике, и друго.

Књижевне вечери, премијере књига и сличне представе, не само у Новом Саду, већ и у Београду, Загребу и другим центрима културе своде се на намештено чаврљање у празно, без правог разговора, дијалога, закључака, стваралачке полемике, литерарних, умјетничких и животних резона и начела, истакао је професор Марић, и додао, да такви сусрети, немају никаквог ефекта и смисла, и служе само нарцисоидном појављивању писца пред шачицом недужних посетилаца.

Као могући облик књижевних вечери на којима би се осећало присуство духа и стваралачке атмосфере, професор Марић је предложио разговор са нпр. десетак заинтересованих људи, нарочито млађих, који би темељно прочитавши књигу, омогућили и самом писцу да нешто научи у креативном разговору, сукобу или поистовећивању мишљења, судова, ставова… На такво књижевно вече са припремљеним саговорницима, жељних беседе и знања, „дошао бих с краја света“, рекао је професор Марић.

(То јест, Нови Сад, 1979)

 

ЛУДИЛО МОТИВА И СНОВА

Миленко Фржовић:  Дан и ноћ, Матица српска, Нови Сад, 1978.

 

Прва књига Миленка Фржовића зачетак је посве индивидуалног пјесничког говора. Фржовић инсистира на пјесничкој слици која је редовно резултат луцидног поигравања језиком, фрагментима сна, кошмара мотива, хаотичне и заумне логике, те подсвјести укључене у игру намијењену подривању поретка реалности свијета.

Фржовићева поетика се темељи на грађењу пјесме која је редовно збир различитих и „привидно“ неодговарајућих фрагмената. Такво твораштво подразумијева извјесну произвољност конституисања пјесме као цјелине, јер често франгментарни исјечци захтијевају други, одговарајући контекст или сами по себи могу бити успјешне минијатуре. Пјесма може бити збир различитих фрагмената или разбијена цјелина, уколико, поред осталог, указује на такође фрагментарну и раслојену слику свијета.

Фржовић настоји по сваку цијену да конституише пјесму сучељавањем различитих сегмената и парцијалних цјелина, кроз које, наводно, провлачи се унутрашња нит својеврсног смисла. Односно, закони који вежу сегменте нису логичке природе, већ имају тенденцију да се тако понашају. То је нека врста затвореног шематизма који истискује и не признаје неке структурне елементе стиха.

 

Крв

И квадрат

На небу отварамо

Прозор

 

Около по мраку

Трепере

О прастаром концу

Слике

 

Сјајни печат свица

На пергаменту

 

Тешко је грање

И с муком се њише

                         („Отварамо прозор“)

Код овог пјесника постоји углавном један свијет – сан. А овај други појавни (и ако којим случајем постоји), он је опет само елемент сна. Значи, тотално јединство појавног и непојавног, концентрација у једној тачки.

Врло је деликатан проблем говорити у овом случају о пјесничкој самосвијести. Код Фржовића, самосвијест није занатска вјештина, нити школска лекција коју треба добро научити напамет па касније примјењивати, већ сâм живот који се огледа у строгој идентификацији са поезијом. Материјал поезије се подразумијева, поступак пјесме такође, структура постоји сама од себе, а поред свих тих „мање важних“ компоненти пјесничког говора, Фржовић рекламира поезију као стање чисте сировине коју није потребно и не треба даље обрађивати. Појам „обрађивање“ у овом случају обухвата пјесников став према феномену поезије и литератури као приватном власништву.

Но, да би поезија била литература, то јест да би у крајњој линији, њен евентуални чисти прајезик био транспонован у текст као аутономну цјелину, нужна је широка свијест о литератури. Књижевно дјело ситуирано у просторе овог времена тражи спону с њим самим. У том погледу, Фржовићевој поетици ваља пребацити опаску о недовољно формираној литерарној свијести која се не огледа само у једноличном ставу према ирационалном поретку свијета него и нужности поседовања јединства општег знања, искуства и талента.

Врлине ове поезије су свјежина, слобода имагинације, благо акцентована, непримјетна иронија, један перфидан, готово хајнеовски хумор и дјечачка наивност и разузданост. Ова опаска се посебно и понајвише односи на најдужу пјесму „Ново лишће“. Безазленом, покаткад неспретном филозофском иронијом, овај пјесник настоји да продре у дубину ствари прибјегавајући великим и општим, луцидно организованим мотивима који, ипак, захтијевају већу књижевну зрелост и проживљеније искуство. У таквој ситуацији, пјесник често остаје у сферама тривијалности и ефемерности, насупрот накани да његов језик пошто-пото допре и задржи се на врху апсолутног поимања свијета.

(Књижевна реч, Београд, 1979)

 

Са младим писцем на ти: Ђура Ђуканов

ТЕШКО САМ СЕ ПРИВИКАО НА ВЕЛЕГРАД

 Разговарао Ненад Грујичић

 

Наш саговорник je млади прозни писац Ђуре Ђуканов из Мокрина. Објавио је прву књигу приповедака у издању „Става“ из Кикинде. Има роман припремљен за штампу. Награђиван за књижевно стваралаштво. Разговарамо о завичају, о кукурикању петлова, о „цврчању лифта“, новој књизи, стваралаштву, библиотекама…

•  Рођен си у Мокрину. Ту си одрастао и написао своj први роман. Неколико  последњих месеци провео си у Новом Саду. Као млад писац видиш ли битне разлике између малог места и велеграда?

Одрастао сам у Мокрину, прве приче написао, прву књиту, другу… и тако редом. Однедавно сам у Новом Саду. Нови Сад je леп град. Упознао сам много вршњака који се баве писањем. Они су ме питали шта читам и да ли пишем. Ја сам рекао да читам шта ми дође под руку, а пишем кад ми наиђе. Они су ми саветовали да што више радим. Послушао сам их и нисам се покајао. Уосталом, рад је створио човека. Неколико месеци сам упознавао град, огледао се у блиставим излозима, шетао Дунавским парком, пешачио поред плавог Дунава, фотографисао се на Тврђави. Посећивао сам књижевне вечери и слушао одломке из поетских дела песника Паје, Стеве, затим одломке из прозних деле писаца Савла и Павла. После књижевних вечери одлазио сам у ресторане и тамо учествовао у књижевним разговорима и договорима. Три месеца становао сам на четвртом спрату вишеспратнице. Тешко сам се привикао на шумове велеграда. Нарочито су ми сметали црврчања лифта и шум воде која спира садржину клозетске шоље. Онда сам на магнетофонској траци снимио рустикалне звуке мог родног места. А то су: кукурикање петлова, њакање магараца, гроктање свиња, лавеж керова. То сам слушао сваке ноћи, а једног јутра сам тако јако њакнуо у лифту да је газдарица која је путовала заједо се мном помислила да сам ћакнут, па ме сутра отпустила. Сада станујем у приземној кући, то јест у собици, заједно са мојим другом Лазом Демићем. Штавише, поред наше собице налази се кућица кере Лизавете, а из других дворишта, чује се гроктање свиња, што значи да више не морам да укључујем магнетофон. Ето, то су битне разлике између града и села које видим ја, као млад писац. Битније разлике уочићу кад оћоравим од читања и ставим наочаре.

•  Ускоро одлазиш у ЈНА. Да ли ћеш пред одлазак предати неком издавачу свој други роман? Постоји ли разлика између првог и другог романа?

Дабоме. Код издавача (Издавачко одељење часопаса „Став“, Кикинда) налази се кратка збирка мојих прича Шинтерисање, настала пре две године. Разлика између мог првог романчића и моје прве збирке прича? Постоје, свакако. Елементи су остали исти, само је промењен угао гледања. Дакле, дијалект, онај мокрински због којег су ме, како видим у следећем питању, прогласили „паорским писцем“, у другој књизи је коришћен само у дијалозима, и то ретко, пошто дијалоге избегавам, док „главну реч“ има приповедач, онај коликотоликознајући, који како зна и уме, опричава: бодења брисом поред казана за печење ракије, погибију Панте паора на њиви, муке порођајне и речице завичајне, свадбе и венчања, сахране и смртоносна брања, авантуре Манго Лецидора и Таманитеља црне кафе, снове пекара Љутице, сеоског шинтера Сотонајла, џакароше који једу живе мишеве, младост комуналног инспектора Јовице, вампиризацију грбавог Павла… И моја трећа књига биће опет приче које су настале у Мокрину, о људима који су лоцирани на овом географском подручју. Од умећа писања, то јест од мене, зависиће где ће те приче „литерарно“ бити лоциране.

•  Дакле, кажу да си такозвани „паорски писац“?

Иван Буњин, руски нобеловац је, ако ме не вара моје скромно познавање литературе, за роман Село, добио Нобелову награду. Други писци добили су поменуту награду за књиге са градском тематиком. Дакле, све зависи од приступа теми. Ђура Ђуканов, такозвани „паорски писац“, или ПК писац дошао је у велеград да стекне квалификацију. Конкуренција је велика, наравно. У  велеграду има КВ писаца, ВК писаца, доктора писања, магистара, шефова, шефића. Но, Ђура Ђуканов и даље радије качи фабулу о реп некој сеоској краветини, неком магарцу или коњу, него о ауспух аутомобила, што ће рећи да се прича зачињава дуваном за лулу БАНАТСКА РУЖА и чоколадом за јело и кување ЛАЛА. Тако му то дође.

• У нашој најновијој прозној продукцији која имена заслужују пажњу?

Одговор на ово питање крио се у свесци 10/11 часописа „Књижевност“, посвећаном младој  српској и хрватској прози. Млада српска проза: Д. Бугарчић, Р. Братић, Ј. Радуловић, Р. Глушац, Биљана Јовановић, В. Казимир, Н. Митровић. Млада хрватска проза: Д. Кекановић, В. Барбиери, П. Павличић, С. Чуић, Г. Трибусон. Сваки од наведених писаца заслужује пажљиво читање.

• Био си на недавном „Сусрету младих књижевника Војводине“. Да ли је тај сусрет испунио твоја очекивања?

Јесам. Тамо сам срео и упознао младе  писце Војводине. Заједно смо читали пре публиком, доручковали, ручали, пили црну кафу и беле шприцере. Неки су хтели да скоче у језеро па су се предомислили. Неки су се жалили на издаваче. Неки мудро ћутали и замишљено пушили. Мало се полемисало. Жути као жуто јесење лишће разишли смо се родним домовима, обећавши једни другима да ћемо и даље писати бесмртна дела.

• Да ли си задовољан оним што си досад написао?

Кокошка кокодаче кад снесе јаје. Jaје је животнанамирница. Два жуманцета или два беланцета, једно беланце или једно жуманце? Зависи од кокошке. Идуће године могу се ударити по грудима, јер ћу имати два јајета, то јест две објављене књиге. Још је рано говорити о задовољству. У сваком случају, пространо је гнездо које пуним јајима. А сад једна причица. Пролазим ја поред кокошињца, кад оно, кокошка снела јаје. Ја се заценим од смеха. Шта је смешно? Како да није, није. Ајде, снеси га ти!

•   Осећаш ли потребу да твоје књиге буду читане?

Осећам потребу да књиге пишем. Свако има своје мане. Ако је писање мана, онда је онај који пише за своју душу – самообманут. Често сам у библиотекама сретао писце који тужно загледају празне картончиће убачене у њихове књиге. Сам ћу, ускоро, отићи у неку библиотеку, наћи своју књигу и различитим рукописом неколико пута се потписати на картончићу. Бар од скромности нисам оперисан.

(Глас омладине, Нови Сад, 1980)