А пре четрдесет година, 1985. у Славонском Броду, родном граду Бранка Радичевића, била је приређена репрезентативна изложба Јована Солдатовића. Дакле, баш у песниковом, како би стари писци рекли, Броду на Сави. Годину дана раније, ту је на Бранков 160. рођендан (1984) подигнут споменик песнику, рад Јована Солдатовића. На жалост тај споменик је срушен 1991. године пред школом Бранковог имена, која ће истовремено изгубити и то име. За каталог поменуте изложбе која је трајала од 27. марта до 5. априла 1985. године у салону „Бецић“ у Славонском Броду, написао сам следећи текст:
ЗА ХУМАНИЈИ ЉУДСКИ САДРЖАЈ
У стваралачком опусу Јована Солдатовића жижно место заузима људски садржај поетизован до крајњих могућности скулпторског језика. Залажући се за потпуну хуманизацију таквог садржаја, Солдатовићев ангажман је веома широког распона и представља јединствен квалитет у југословенским оквирима.
Заједно са Лазаром Маширевићем, страсним заљубљеником Стражилова и Сремских Карловаца, Јован Солдатовић је, већ дуже времена, заговорник јединствене идеје о формирању Алеје песника на Стражилову где леже кости Бранка Радичевића, нашег великог песника романтичара. У тој Алеји место би нашли најзначајнији наши, па и светски, песници чије је дело у основи својој хумано и општечовечанско. Иако је од идеје до реализације остало још много, Солдатовић је, не осврћући се, наставио да негује свој однос према песницима, правећи им споменике у местима за која су највише били везани.
На Стражилову налази се споменик Бранку Радичевићу, у Вршцу Јовану Стерији Поповићу, у Церевићу Јовану Грчићу Миленку и у Новом Саду Ђури Јакшићу. Недавно, у Славонском Броду, пред школом која носи песниково име, подигнуто је попрсје Бранку Радичевићу који се, у Броду на Сави, родио 15. марта (27. III) 1824. године. Ускоро, пред школом која, такође, носи Бранково име, у Савином Селу, код Титовог Врбаса, Радичевићу ће бити откривено још једно попрсје, рад Јована Солдатовића.
Многа Солдатовићева дела диљем Југославије, оплемењујући контекст у којем се налазе, јасно симболизују и емитују хумане поруке у борби за људскији и савршенији свет. Такав је циклус Бележења човека, белег и путоказ очовечења света. У Шумарицама, уз стихове Десанке Максимовић, скулптурама Срне, Суђаје и Без илузија, Јован Солдатовић ољуђује трагедију из времена када је човјек губио елементарна својства и окретао се апсурдима, безумним понорима зверства. На Игманском пољу Јелен симболизује легендарни марш кроз завејану пустош и ледену смрт. Шест срна у смирају, пред зградом Другог засједања АВНОЈ-а, живо указују на млад темељ новога друштва. Пољубац у Титовом гају, у Словењградецу, на међународним изложбама За бољи свет одашиља поруку људског настојања за потпунијом социјализацијом живота и људи.
Избор скулптура на овој изложби прилог је наведеном уметничком видокругу Јована Солдатовића, вајара који избегава површна значења и њихов буквални смисао. Изложени радови окренути су најдубљем трагу стваралачке енергије која снажним сноповима симболике осветљава тајну људког постојања и трага за суштаственом истином живота.
ИЗЛОЖЕНА ДЕЛА
1 . Керуша, бронза, 50 цм
2. Фигура с дететом, бронза,100 цм
3. Породица, бронза, 137 цм
4. Глава, бронза, 45 цм
5. Пас, бронза, 37 цм
6. Три птице, бронза, 57 цм
7. Убијени јелен, бронза, 50 / 30 цм
8. Дон Кихот, бронза, 100 цм
9. Кентаур, бронза, 100 цм
10. Две птице, бронза, 50/18 цм
11. Нарикача, бронза, 55 цм
12. Пас и птица, бронза, 55/43 цм
13. Мртва птица, бронза, 24 цм
14. Глад, бронза, 76 цм
15. Две жене, бронза, 32 цм
16. Породица, бронза, 45 цм
17. Трубадур, бронза, 40 цм
18. Два коњаника, бронза, 50/30 цм
19. Дон Кихот, бронза, 70 цм
20. Композиција, бронза, 60 цм
21. Осамарени, бронза, 30 цм
22. Два јелена, бронза, 50 цм
23. Коњи у трку, бронза, 70/40 цм
24. Композиција, (роде), бронза,40 цм
25. Суђаје, бронза, 50 цм
26. Двоје, бронза, 40 цм
РЕЉЕФИ У ДРВЕТУ НА ИЗЛОЖБИ
27. Породица
28. Композиција
29. Јама
ФОТОСИ НА ИЗЛОЖБИ
30. Жртвама фашизма
31. Жабаљ борцима, жртвама, револуцији
32. Два јелена
***
У књизи „Коло, коло, наоколо“, други том са поднасловом: Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари“ (Бранково коло, 2024), објавио сам цртицу посвећену чувеном вајару. А у књизи „Сремскокарловачке терцине (Бранково коло, 2020), налази се песма „Алеја песника“ која започиње именом Јована Солдатовића.
КАД ЗАПЕВА ЈОВАН СОЛДАТОВИЋ
Једном у Врбасу, са Бранковим колом, био сам у прилици да чујем Солдатовића како пева. Било је ту неколико локалних песника и сликара, за столом уз пиће и мезу. Чуле су се старе песме из Црне Горе, певали су млађи од њега, песници-мештани. А онда је Солдатовић, са набреклим жилама на врату отпевао гласно, да се све орило, песму Још не свиће рујна зора. Све нас је то изненадило и одушевило. Дотад нисам знао и за то вајарево умеће. Човек који уме да пева има додатне силе живота, његова животна енергија је комплетнија, разликује се за неколико копаља од оних који се снебивају да запевају, поготово од оних који уопште не знају да певају.
А онда, кад је било злосрећно бомбардовање Новог Сада (1999), Солдатовић је на порушени железнички мост на Дунаву поставио своје скулптуре, направио изложбу као врсту отпора. То је он, агилан, директан, пробојан, увек је мислио прво о себи. Рекао ми је – ако уђу туђинске трупе у Војводину, прво ће мене и тебе ухватити и стрељати.
