Урош Ристановић је предочио своје учестале „сукобе“ са Иреном Плаовић, њихове расправе често засноване на потпуно супротним погледима, али тиме и квалитетне дијалоге и полемике које рађају конкретне спознајне резултате. Рекао је да не воли много да наступа и говори пред бројном публиком, да је он више поборник тиших, салонских, интимних разговора о поезији с тек неколицином људи. Прочитао је леп текст са изражено личним стилско-језичким нијансама и изнео високу оцену поводом појаве књиге“Велико Топло“ .
Милош Живковић је говорио појнапре о мотивима и призорима хране и јела у књизи „Велико Топло“ Ирене Плаовић откривајући тиме особену димензију рукописа, то јест самог стваралачког ероса. Живковић је на динамичан начин, суверено, предочавао примере поезије који указују на очигледан песнички таленат и особеност стилско-језичког израза Ирене Плаовић.
Ненад Грујичић је истакао да га младолика креативна атмосфера на промоцији у СКЦ-у подсећа на програме Бранковог кола на мартовској и септембарској манифестаији ове песничке институције где врхуне млади таленти. Указао је на својеврсну поетичку сличност између „Јавне прице“ Милана Дединца и „Великог Топлог“ Ирене Плаовић . Објаснио је да појам „дах“, који се јавља тридесетак пута са новим редним бројевима као насловима песничких целина књиге, уствари је – „дух“. Навео је као пример за појашњење реч „надахнуће“ – ако јој се одузме префикс „на“ остаје „дахнуће“, тој јест „духнуће“. Ево примера из српске литературе где дах означава дух: „У Илићевим љубавним песмама је она иста топлина осећања и онај исту заносни дах Истока.“, затим, „Језик је душа, дах свога народа.“, те „И код Вука Караџића и код Његоша осећао се дах сатире.“ И тако даље. И реч инспирација то потврђује, у њеној основи је латинска реч spiritus, која означава дух, душу, живот. Грујичић је још једном честитао Ирени Плаовић на награди „Стражилово“ која живи пуних 45 година и представља једну од награда са најлепшим именом на српској песничкој сцени.
Публика је била изванредна, заинтересована и одана, аплаузима награђивала све учеснике, а посебно песникињу која је, на крају програма, ходајући од зида до зида, заносно читала своју поезију. Било је то песничко вече које се памти, као мера и потоказ будућим промоцијама књига, пример како се припрема и реализује представљање награђене књиге која остаје у времену.
