Сврљишки одломци јеванђења налазе се у Српској академији наука и уметности. Проучавањем језичких и графијских особина бавили су се: Милан Ђ. Милићевић, Павел Јосеф Шафарик, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, Г. А. Воскресенски, Г. А. Иљински и други. Одломци представљају значајан документ културне (црквене) историје. Писани су српском редакцијом старословенског језика. Датирани су (1279) и локализовани белешком једног од преписивача, Војсила Граматика (на 11. листу сачуваних преписа), што их за науку, с обзиром на старину, чини још кориснијима.
Управо Запис Војсила Граматика постаје Милици Миленковић предложак, то јест прототекст за њену песничку авантуру: У име Оца и Сина и Духа Светога, ја слуга Божји Кос-тандин Чатац, а звани Војсил Граматик, написах ове књиге свештенику Георгију, а званом попу Радославу, у граду Сврљигу, за владање цара Иваила, и у време епископа нишког Никодима, године 6787, индикта седмога, када Грци опседаху град Трново. Молим вас оци и браћо, до кога дођу ове књиге, читајте исправљајући их, а мене грешнога не прекоревајте већ пре благосиљајте, да и вама Бог опрости и пресвета Његова Мати амин амин амин.
О, како надвремено и моћно делује помињање града Сврљига у запису из 1279, то јест 6787. године! И то у новом подухвату младе песникиње која живи и ствара у том истом граду. Она пева: … у славу Богу/ написах ове стихове у месту Сврљи-гу. А онда, у истом венцу, „Војсилово откровење“, на почетку седмог сонета, каже: Данас беда опседа Сврљиг-град славни,/ кулу на граници историје и времена/ уписану у васељенски простор духовни./ Под њом хроника многометежна,/ граничник нашег и општег пада,/ маргина на којој илуминатор доц-ртава/ како шакали кољу божанска стада.
Песникиња слика данашњи амбијент и дебакл Сврљига као пардигме за већину места и градова на Балкану, отуђених од своје славне прошлости, духовно сломљених и дезоријентисаних, у анималној борби за голи опстанак, са разним облицима скоројевићства, медијске и новотехнолошке хипнотисаности, бирократске ограничености и дневнополитичке осионости. Ма колико горко изгледало, и безизлазно, то ипак не би требало да плаши, јер изразитим појединцима, који имају урођен и за кратко време чудом успешног делања стечен дар за дар, одувек је припадало да своју духовну борбу и мисију, попут крста на леђима, сами носе и изнесу до победе и васкрснућа.
Поезија је највиши облик књижевне, и не само њене, писмености. Када после научних анализа неког дела, поезија се дохвати тога дела, у овом случају, поменутих Одломака, они тек тада доживљавају највишу и потпуну рецепцију – дотичу Небо! То је голема награда за Сврљишке одломке јеванђеља – да једна млада и талентована песникиња, Сврљижанка, у сонетним венцима, у својим песмама, у књизи „Испоснице“, обради ову јединствену и мистичну тему. Чудесан је сплет временских, просторних и стваралачких околности, виши ред делања и певања, који износе на чистац духовне бисере пред наше очи и чула, поготово ако имамо у виду да је Милица Миленковић приредила и „Сабрана дела Гордане Тодоровић“, своје чувене земљакиње, велике песникиње бачене у заборав, оне ауторке чије песме остају као светли белег једног места и поднебља, које би морало имати слуха да напкон, на пример, једна школа у Сврљигу понесе њено име.
(Из рецензије Ненада Грујичића)
