Разговор је био квалитетан, надахнут и колико младалачки знатижељан толико и утемељен у зрелим поставкама. Кључна тема тицала се „лома језика“, кованичких иновација и саме стваралачке лабораторије. У том смислу поменута су два песника такве поетичке провенијенције – Вујица Решин Туцић и Војислав Деспотов, као извесни узори, то јест оријентири у калеидоскопу савременог песништва. Тиме је потезано и питање традиције и (пост)модернизма, то јест Растков однос према баштини са којом не раскида на радикалан начин. Лончар је у пар наврата читао своје песме и уз аплаузе изазвао јаку пажњу код младе, карловачко-гимназијске публике и оне нешто старије која је пре неколико година дипломирала студије књижевности.
Опет је стражиловско грожђе красило простор на столу око Лончареве књиге, али и – карловачка штрудла. На крају програма младолика публика направила је заједнички снимак са песницима старијим десетак година. Био је ово свеж и оригиналан сусрет са једним од најталентованијих песника на српској културној сцени.