Бојана Кулиџан Громовић већ је на Бранковом колу доживела комплименте као „рођена песникиња“, дакле ауторка који даје судбински залог у поезију као своју кључну креативну дисциплину. Казивала је песме на аутентичан начин, са пуно вере у то што чини, и прихваћена од младе и старије публике. Карловачки ђаци опет су дали свој допринос доживљају укупног амбијента песничког парнаса на јубиларном 50. Бранковом колу. Аплауза није недостајало, башта Бранковог кола се уз њих боље и брже расцевтава.

Чаше на ножицу црног карловачког вина на столу, па у рукама, давале су призвук букеа какав се  само у Сремским Карловцима може осетити и чути.  Дивна мера за меру, или што би Иван В. Лалић рекао – страсна мера. Да, поезија и крошње јединствене Баште Бранковог кола, па сласно вино и ведро небо у шаци која наздравља лепоти живота и песничког надахнућа!

Ах, зар се неће одржати Карловачки грожђебал планиран за који дан. Чудно – може Егзит, могу насред булевара инсталиране позорнице у Новом Саду, могу многе масовне новосклепане манифестације у Војводини и широм Србије, а не може једна лековита народна светковина у славу дионизијске лепоте стражиловских винограда и лозе сремскокарловачке. Да смо се ми питали, Грожђебал би био одржан уз све пандемијске мере. Јер, тешко да ће се обновити овако лепи сунчани и благи попут мелема за душу дани. Има кад је живот у ведром дану са сунцем што милује и храни јачи од свих напасти, поготово од медијских странпутица и саблазни. На то, Бранко би рекао: „Кад гром рикну, када муња севну,/ тада, млађан, понајслађе певну!“

                                                                                                                                                                                                Ненад Грујичић