Потом се на Бранковом колу појавио млади игуман манастира Ковиљ, Порфирије, касније – викарни епископ јегарски доносећи светлосну ауру разлике у односу на многе. Напросто, зрачио је Божјим миром и снагом духа који одушевљава и оплемењује. С почетка сâм, а потом с Владетом Јеротићем и Небојшом Дугалићем, епископ Порфирије говорио је на теме о молитви, созерцању, зависти, гордости, среброљубљу, невиности, о мушком, о женском, о апсолутној љубави, о фарисејству, о прељуби, о тиховању, о туђиновању…
Говорећи о миру, Патријарх српски господин Порфирије подсетио је на личност и дело Владете Јеротића, њихову духовну и животну везаност, и, коначно – доласке и предавања на Бранковом колу током протеклих деценија. Изузетно предавање о миру финиширало је поруком да свако од нас требало би да пронађе хармонију и мир у себи, најпре. Патријарх је истакао значај јеванђеоских порука и таквога начина живота као својеврсни рецепт за постизање мира у себи, са другима, али и – у хармонизацији Неба и Земље кроз аспект постигнутог мира у људима .
Препуна свечана сала Карловачке богословије била је испуњена људима разних генерација који су са великом пажњом слушали Патријархову беседу о миру. Био је то догађај који се памти, редак и несвакидашњи, какав се само пожелети може на духовном и културном пољу. Патријарх српски господин Порфирије нагласио је радосно да је у Сремске Карловце данас дошао због Бранковог кола и његовог домаћина, због великог јубилеја и његовог значаја, и дабоме и због Бранка Радичевића. Ненад Грујичић је на почетку и на крају програма прочитао по део из Бранкове песме „Молитва“ којом иначе започиње Антологија српске позије (1847-2000) у издању Бранковога кола (2011, 2012).
Патријарх Порфирије отворио је и занимљиво питање на тему Бранка Радичевића као песника романтизма наглашавајући да он јесте то, али не само то, већ и песник-хришћанин који осећа и слави Творевину Божју као дело Песника-Створитеља. Ненад Грујичић је подржао ово Патријархово запажање наводећи управо строфе из поменуте Бранкове песме „Молитва“ у којима се песник на очигледан начин созерцава у Богу славећи његово дело као највећу и најзначајнију Творевину-Песму.
















