Интересовао се у редакцији „Књижевне речи“ кад ће му изаћи неки текст, а чини ми се да је тражио и да унесе неке измене. Тада је време прекуцавања и штампања текста било другачије, није било компјутера и Интернета. Морао си јавити (лично отићи или у коверти послати нову верзију) да уредник руком допуни или прецрта део реченице илити пасуса пред одлазак у оловну штампарију. Данојлић је до последњих дана свога живота писао (куцао) на старој, механичкој машини што лупа и „звони“. Једном је објаснио да кад год би куцао текст на компјутеру да би његови крупни прсти захватили и суседне типке, па се све кварило, а дешавало се и да нестане цео текст са екрана.
Често га је помињао мој земљак Драган Колунџија, били су врсници, заједно ступили на песничку сцену ондашње Југославије. У свом стану, Колунџија би узимао дебели црвени албум (доносио га под пазухом и на Сајам књига и ширио у сусретима) са сортираним текстовима и фотографијама из новина, на којима је било и Данојлиа, и никад није пропустио да братски прстом укаже баш на њега и потом исприча детаље из њиховога младићког пријатељевања, где би се увек нашао и Бранко Миљковић, никад им прежаљени побратим који је, рано и трагично отишавши са овога света, на различите начине, оставио жигове у њиховом бићу.
Милован Данојлић је редак пример писца еклектичке ширине, огледао се практично у свим жанровима, створио је и широку лепезу поезије за децу, која му је била „релаксација од метафизичког безнађа“. Уствари, тиме је на иницијални начин дефинисао и поезију у целини, онај залет матерњега језика у пространства без имена, али изникла из родне мелодије и слика са кућног прага, са моба и песме из народа, кроз сушне и родне године, из шума, са њива и пољских радова, из голог живота обичног човека под небеском капом.
И Данојлићева проза кипи од лепоте језика, сва је окренута човеку, мученику блиском себи, Србину на ветрометини колосалних историјских промена, човеку као бићу неправедних друштвених токова и размирица. Он је као прави писац пролазио тешке јавне ударе и васкрсавао потом у висине надахнутог стваралаштва без краја и конца. Тако на пример, његов роман „Ослободиоци и издајници“ добија Нинову награду, али председник жирија напушта седницу жирија и неће да потпише одлуку јер „књига не завређује награду“. Књига је добила награду са три гласа за, и два против. Други кандидат за ову награду стигао је да напише о лауреату да је „сподоба седе косе“ којој из торбе испада парче сланине. Све то и много друго, као судбински писац, претрпео је и одувао Данојлић, и постао громадно име српскога књижевног језика.
Други пут срели смо се Данојлић и ја у Краљеву у манастиру Жича приликом уручења му награде „Жичка хрисовуља“ (2004). Говорио је феноменално, без длаке на језику о Западу као нашем бескрупулозном тлачитељу и непријатељу, с овртом на бомбардовање Србије (1999), које је демонски извело деветнаест држава. (Да ли се овај данас фамозни Ковид–19 случајно зове тако?)
У Краљеву, уз Милованову супругу Сању, били су и њихови млади синови Владимир и Стефан, дечаци којима је уза сто на ручку тата-писац показивао неке ситнице око прибора за јело и указивао на разлику српске и француске хране. Видело се да ужива у јату својих најмилијих и да није од оних писаца-самаца што без мачета и кучета хоће да створе дело, већ да је народни човек који кореном држи до рода и порода.
Писац полемичког и памфлетског замаха, као одани син свога народа, умео је у својим много читаним колумнама да демистификује ароганцију и злехудост тзв. највеће силе света, и одреди тачну дијагнозу свему: „У опредељивању између јаких и слабих, поробљивача и поробљених, богатих и сиромашних, ја се нисам двоумио. Пљачкаш, на чијем удару смо се нашли, изазива дубоки отпор већ и због свог цинизма и ароганције. Он не прави разлику између истине и лажи; добра му је истина ако се даде употребити са добитком… Мој национализам је, такорећи искључиво у функцији отпора насиљу што га водећа сила света врши над многим земљама и народима. Колико српски, толико сам и ирачки, авганистански, персијски, венецуелански, кубански и либијски националиста.“
Трећи пут сусрео сам га у Новом Саду на уручењу награде „Шпиро Матијевић“ (2010) која му је по свему заслужено припала. Обратио ми се на коктелу: „Грујичићу, пратим све што пишете.“ Импоновало ми, дабоме, али и говорило о томе колико је он посвећен литератури и колико из Француске прати све што се пише на српском језику овамо. И разменили смо руковет реченица, и рекли да ћемо се напокон договорити за долазак на Бранково коло.
Заиста, невероватно је да Данојлић никад није гостовао на Бранковом колу, а желели смо то и ми у институцији, и ја лично, и он, пуним срцем. И године су пролазиле кроз „авлију“, једна за другом у трку, а никако да се уклопи септембарски термин да Милован Мића Данојлић напокон дође у Сремске Карловце и на Стражилово, своме Бранку Радичевићу у походе. И пре мога доласка у Бранково коло, његовог имена нема у каталозима манифестације.
Како се догодило да смо остали у мимоходу око Бранковога кола? Како је могуће да Милован Данојлић није био гост на Бранковом колу, а желела га и наша публика, најпре. Имали бисмо и те како шта чути на програмима уживо, па после – дружење и опуштен еглен, ту где сам лично домаћин, и где би све ишло по стражиловско-карловачком протоколу, у песничкој радости и љубави, па и уз сремске тамбураше: „Стражилово, дивно Стражилово,/ Бранко те је у звездице ков`о.“.
Много сам желео да Мића дође и свечано отвори Бранково коло, то му је по свему припадало, међу првима, да јавност чује његову беседу о Бранку Радичевићу, која би, уверен сам у то, била непоновљива и жива душа српскога бића. Шта се то догодило?
Након жестоких турбуленција на његовој књижевној стази, уз завист других и помаму да олако насрну на писца расног талента, Мића Данојлић се 1984. године спаковао и одселио, неко би рекао – побегао из Југославије у Француску – да тамо живи и ради, да пише надахнуто, обилато,и квалитетно, без балканског дима над главом. Одселио и скућио се, и остао у Француској. И више се није враћао, осим лети, најпре у завичај, а онда – кад стигне, по волшебним позивима, овде-онде понекад наступао у Србији. Тада је Француска била нешто другачија у односу на данашњу која је слала бомбардере на Србију1999. године, а у Првом светском рату без српске војске не би ни у сну победила.
Данојлићева супруга била је доктор књижевности, професор на универзитету и обевазе су јој започињале 1. септембра. И деца су тад полазила у школу. А Бранково коло по традицији увек почиње и свечано буде отварано првог петка у септембру у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији. Ту традицију није било могуће нарушити, па и у знаку оне народне – збој једног војника војска не стаје, мада се овде радило о генералу писмености и књижевности. Мића Данојлић није могао управо због породично увезаних, темпоралних обавеза и своје одговорности у свему томе да дође на септембарско Бранково коло да га свечано отвори. И он је жалио, треперио, и говорио – видећемо наредне године да свакако дођем, желим и хоћу, морам.
Био је у Србији и током лета 2019. године. Чули смо се телефоном средином августа, опет на тему доласка – 6. септембра на свечано отварање 48. Бранковог кола. И личило је да ће коначно моћи да се искобеља, међутим, опет – не, на његову и нашу жалост. У Данојлићевом гласу разазнао сам колико му је, наново, жао и тешко, болно чак, али продица је породица у том тренутку, после летњег одмора у завичају, пред полазак, и сам одлазак у Француску. Те године Бранково коло отворио је антологијски српски песник Милан Ненадић.
Остало је тако с Данојлићем, суђено неким чудом, ко зна зашто, можда је тако и морало, и јесте – чим се није случило. Има то кад нешто измиче, не дâ се и не дâ саставити, напросто, неке невидљиве силнице кроје свој тајни план, можда нас и спасавају од ко зна какаве друге невидљиве силе. Све у свему, уврстио сам Данојлића, дабоме, у „Антологију српске поезије (1847 – 2000)“. Ево двеју од пет песама овог врсног и у српском језику незаборавног песника, прозаисте, есејисте, полемичара и преводиоца. Срећом, поезија је ту, не одлази никад и никуд, наслеђује свог аутора и даје му легитимитет за сва времена.
