Затим је млада глумица, поред других песама, у лепој матерњој мелодији свога гласа прочитала и песму „Прати руке“ и „Врући кромпирићи“, које сликају наметнуту обавезу у време вируса корона да се руке непрестано перу, а понекад заборавимо и своје лице умити, те радост у сусрету са „врућим кромпирићима“ у сласт – са павлаком и краставчићима, којима се толи не само глад већ и потреба да се изађе из затворене куће.
Растко Лончар истакао је значај ове књиге у сваком добу које угрожава људску слободу и смисао живота, књигу као манифест нормалне егзистенције и претрајавања у времену. То је књига која слика породицу као основну ћелију друштва, у овом случају трочлану породицу самога песника који је у време затварања у кућни простор за време пандемије вируса корона одлучио да своју породицу брани песмом. Поезија му је послужила као штит од планетарне напасти са свим њеним феноменолошким енигмама и медијским манипулацијама и последицама.
Песник не тражи неке друге светове већ се окренуо основним стварима и појавама у кући док траје пандемија на катанцу. То су песме о шаху, древној игри која динамично наставља да живи и у нашем времену, о игри картама „Реми“ и другима, тв-слагалици, квизовима, ребусима и скривалицама у дневним новинама, о математичким задацима, онлајн-настави у школи, пилаву, куглофу, пудингу, трешњама, тераси за татине склекове и чучњеве, справама за вежбање у стану и свему ономе што се може у четири зида опевати да би се надвисила неприродна позиција човека који за време пандемије не сме чак ни да загрли друга и пријатеља, родбину и ближње, где маска на лицу постаје мера планетарне предапокалипсе. У књизи је и мама као стубишна фигура дома која чека у реду у Пошти, одлази у продавницу, на пијацу, да набавља храну, па потом спрема јела, али и о мамином трчању у касне сате сваки други дан, па о ликовном дару Данице кћеркице која стално нешто слика јарким бојама и тражи излаз.
Милутин Ђуричковић поновио је значај песникове отворене борбе стихом против вируса корона, борбе која духовно јача и зацељује човека наспрам пандемијске муке. Корона вирус као планетарна пандемија није до сада тематски обрађивана у нашој савременој књижевности за децу и младе, истакао је Ђуричковић, и у том смислу она је својом целовитошћу потпуно оригинална. Најновија књига песама „Лија пандемија“ Ненада Грујичића бави се управо том проблематиком, али на један хумористичан и надасве маштовит начин, са пуно игре, нонсенса и ироније – управо онако како то налаже теорија игре Душка Радовића.
Дакле, духовито и врло инвентивно описане су поједине пошасти пандемије, као и многи други детаљи везани за изолацију у кућној атмосфери. Међутим, поред иронично-критичких, ангажованих и других тонова, у већини песама ипак доминирају поучни, васпитно-сазнајни и етички елементи, који и те како величају љубав, заједништво и породицу,
То је књига љубави у једној породици која тиме постаје јака и несавладива, књига породичне среће и јединства. Грујичић духовито и поучно пева, истиче Ђуричковић представљајујићи ту вредност важан аспект у процесу постизању душевне катарзе и обнављања традиционалних вредности у новом времену.
При крају несвакидашњег програма, Ненад Грујичић је прочитао песму о шаху, једну од неколико на ту тему, истичући да је шах био спасоносна зона породице током пандемијског закључавања. То је песма „Мама Гаприндашвили и Дана Чибурданидзе“, у којој се надмећу мама и кћерка, и увек ремизирају, а свака помишља да је светска првакиња, једна од оне две чувене шаховске велемајсторке у другој половини 20. века, грузијске генијалке, Нона Гаприндашвили и Маја Чибурданидзе.
Привукавши потпуну пажњу публике, Грујичић је истакао да му је писање књиге „Лија пандемија“ био својеврсни мач у борби са пошашћу вируса корона и медијског претривања. Био је то период у ком се указала нељудска позиција човека у затвореном простору са непрестаним медијским притисцима, инјекцијама, маскама и на хитним лекарским прегледима ако се само „шмрцне на нос“ (Р. Лончар) .
Грујичић је објаснио је начин стварања „Лије пандемије“ уствари његов креативни принцип у процесу објављивања досадашњих књига, да он животно осећа потребу да се поезијом као „сабљом димискијом“, као највишим обликом књижевне писмености супротстави анксиозности и пометености савременог човека и масе у пандемијским условима. Отуда су песме и шаљиве и озбиљне, и за децу и младе, и за одрасле читаоце (М. Ђуричковић).
Публика је сваку песму наградила дугим аплаузом и на завршетку радосно приступила столу са књигама где је била у прилици да добије свеже посвете са распеваним потписима познатог песника (писца) и досад непознате илустратурке (сликарке) из породице Грујичић.
Нема сумње да је ова промоција у показала своја лековита својства са позитивном енергијом праве поезије, па је као душевни мелем легла на ране угроженог савременог човека.
М. Борић
