200. годишњица рођења Алексија Радичевића
МЛАДИ БРАНКО С ПЕСНИЦИМА КОЈИ ПЕВАЈУ О ЊЕМУ
Београдске "Књижевне новине" (март, 2024) обележиле су својим тематом два века од рођења Бранка Радичевића. На насловној страни објављена је Бранкова антологијаска песма "Враголије" заједно са текстовима Ненада Грујичића "Бранко Радичевић, песник српскога Кола" и Братислава Милановића "Олуј изнад Фрушке горе", и на трећој страни Валентине Златановић Марковић "То је био звук". На четвртој и петој страни објављен је избор песама о Бранку из свеже антологије "Ао, данче, ала си ми бео" Ненада Грујичића: Петар Петровић Његош Бранку Радичевићу, Петар Прерадовић Бранку Радичевићи, Алекса Шантић На Стражилову, Ћазим Ћатић Бранку, Милан Ћурчин Бранку Радичевићу сонет, Станислав Винавер Бела зора - пародија на Враголије, Милутин Бојић Молитва Бранка Радичевића - пародија, Анте Ковач Кандидатов сан - пародија на Рибарчета сан, Десанка Максимовић На Стражилово идем, Скендер Куленовић Бранко Сине, Бранко Ћопић Ведрине, Стеван Раичковић Бранко Радичевић на Калемегдану, Момир Војводић Моја бојна чета и Милан Ненадић Црвени Чот.
---------------------
Ненад Грујичић
БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПЕСНИК СРПСКОГА КОЛА
Култ Бранка Радичевића јединствен је у српској поезији. Појава његове прве прве књиге „Песме“ (Беч, 1847) представља чисту револуцију у развоју српске поезије, књижевности и језика. Отуда, само један је Бранко, и само он носи круну тога имена, као што су један Миљковић, Ћопић, В. Радичевић илити Чучак.
Мит о Бранку Радичевићу почиње да се развија другим, успелим покушајем преноса његових земних остатака из Беча на Стражилово. За разлику од првог покушаја, 1877. године, када је ударом Лазе Костића на Змаја (песмом „Права Бранкова жеља“ на песму „Бранкова жеља“), па племенита акција застала, овога пута све је кренуло како ваља. Организоване су многобројне приредбе, сéла и забаве чији је приход био намењен за трошкове преноса Бранка.
Новосадска „Застава“ 1883. године, из месеца у месец, доноси дуге спискове имена приложника из свих крајева где на Балкану живе Срби, који новчано и на друге начине помажу из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Бечеја, Рисна, Руме, Вуковара и других места. Најлепши венац, са Бранковим именом, искован од чистог сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола; венац се данас налази у Завичајном музеју у Сремским Карловцима.
У Бечу 1883. године, на челу са Пајом Марковићем-Адамовим, који ће касније постати власник и уредник листа „Бранково коло“ (1895—1914) у Сремским Карловцима, формиран је нови Одбор за организовање и пренос Бранкових земних остатака на Стражилово. То је била изузетна идеја са високо израженом свешћу о значају таквога чина са митским предзнаком, то јест знаком имена и дела младог Бранка Радичевића, а тиме српског идентитета и континуитета.
И европска штампа пише о томе. Ево вести из недељника „Џон Бул“ (Лондон, субота, 4. август 1883.), у преводу Милене Грујичић: „Ове недеље, земни остаци најпопуларнијег српског песника уклоњени су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово, близу Карловаца, које је песник одабрао за место свога починка. Бранко Радичевић, или само – Бранко, како је обично у народу називан, рођен је у Броду 1824. године. Он је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности. Као лирски песник, он се, можда, најбоље може описати као српски Бернс, и као такав, српски песник par excellence. Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово поље и да напише еп о тамошњој бици – спречена је његовом прераном смрћу 1853. године.“
Сâм чин преноса и друга сахрана – на Стражилову, инспирисали су у том времену многе песнике који су се здушно латили пера и о томе писали, боље рећи певали у славу Бранка: Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић, Паво Орловић, Вид Вулетић Вуксановић, Лазар Томановић, Тодор Драгић, Крста Поповић, Филип Радичевић, Аноним, Филип Ј. Ковачевић, Аноним (песма на немачком), Драгомир Брзак, Јован Симеоновић-Чокић, А. Кузмановић, М. Милисављевић...
Песници пишу песме (о) Бранку и после те године (1883). Као траг томе, истиче се „Бранково вече“. Споменица о прослави педесете годишњице „Ђачког растанка“, Књижевна задужбина И. М. Коларца, 1894. Песме (о) Бранку испевавају: Јован Сундечић, Марко Цар, Светозар Ћоровић, Васа Крстић, Андра Гавриловић, Ђорђе Ђ. Стратимировић, Владимир В. Јовановић, Јосип Берса, Стеван П. Бешевић. Или, на пример, о прослави 100. годишњице Бранковога рођења (1924), песме објављују: Иво Војновић, Алекса Шантић, Рикард Каталинић Јеремић, Владо Марковић, Владимир Назор, Милан Ћурчин и други.
Између прославе педесете годишњице „Ђачког растанка“ и стогодишњице Бранкове смрти, песме штампају многи. У Босни и Херцеговини, на пример – Срби мухамеданске вере, који се тако и изјашњавају: Авдо Карабеговић, Ћазим Ћатић и Осман А. Ђикић. Крајем 19. века у сарајевској „Босанској вили“, Карабеговић пева:
Штета сунцу што те још не грије,
Штета пјесми што те више није,
Штета земљи што те млада крије,
Штета, Бранко, што те Српству није!
У истом периоду, у истом књижевном листу Ћазим Ћатић слави Бранково српство:
И сад Бранко твоје име живи,
Српски народ у срцу га носи,
И сад твоме полету се диви;
И тобом се још ув’јек поноси.
Такође, на крају 19 века, у мостарској „Зори“, Осман Ђикић у терцету пева Бранку:
Твојих снова остварена јата:
О, гле Коло једнокрвне браће –
Братска рука, братску руку хвата!
То се догађало пре сто двадесет и коју годину, а на Балкану су у међувремену прегрмели многи режими и идеологије, политике и ратови. Државе су нестајале, па се рађале, растакале, а онда опет заснивале. Српски народ и језик доживели су жестоке ударе у том релативно кратком времену – у Сунчевом систему. Из српског корена, и данас, још је сунцем обасјано велико стабло нашег идентитета чије гране су одваљивали и откидали многи, присвајали мењајући име језику, називајући себе новим нацијама и народима. Сведоци смо тога и крајем 20. века, и данас.
На свечаном отварању 42. Бранковог кола, 6. септембра 2013. године, Владимир Јагличић је рекао: „Зар је случајност то што многи околни народи користе српски језик у свакодневном свом животу? То се не може прописати, већ говори о ванредним могућностима тог језика, од народског до академског. Таква пријемчивост је и могла изнедрити једну културу која се прелива ван своје просторне и бројчане ограничености, са уверењем да је управо она наш главни допринос себи и свету. То живота и кошта и вреди.“
Све то уствари говори о огромној снази српског корена и стабла које недри и препушта другима дах свога језика, ма како га они политички кречили и називали. А оно што је дневном политиком обојено не може поседовати вечну вредност за разлику од истине коју је испевао песник у свом „Колу“ из „Ђачког растанка“, и ово: „Ал’ што спевах неће у гроб сићи“.
Борислав Михајловић Михиз је рекао: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ На свечаном отварању 19. Бранковог кола 1990. године, у својој беседи Рајко Петров Ного је и то појаснио: „Загрцнут од вијека у који су провалиле свакојаке, у турском ропству затомљене наде и енергије, Бранко у коло позива витезове, змајеве и соколове из свих српских крајева – Све од мора Јадранскога/ И од града тог Белога/ Све од оног Дренопоља / Што с отеже мору Црну – не бркајући, као што то многи и данас чине, промјенљива (по)крајинска имена са непромјењивим презименом националним.“ Ного вели и ово: „И на крају, зашто је све ово требало рећи. Па зато, браћо, што смо много лагали.“
То Бранково „Kоло“ било је предметом разноврсних (зло)употреба, понајпре са становишта дневнополитичких интервенција у историјској пракси. Да, „Коло“ Бранково на јавним приредбама, школским манифестацијама и другде кићено је оним амблемима и знацима које оно не поседује, а на чему су инсистирали режими једне и друге Југославије кривотворећи срж Бранкове идеје о свесрпском јединству на балканским просторима.
У припреми преноса земних остатака Бранка Радичевића, у два покушаја, из Беча на Стражилово, у илустрованом календару „Орао“, 1877. године уредник Стеван В. Поповић, поводом дéла поеме названог „ Бранково коло“ у „Ђачком растанку“, каже да је то „симболичка фигура којом песник спаја све Српство у једно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност“. Затим додаје: „Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло.”
Дакле, Српство у „Колу“ Бранковом, и то великим словом исписано, живуће је и истинито, логично и природно као препородна идеја у 19. столећу. Век касније, Миодраг Поповић каже: „Коло братства, најпопуларнији Бранков текст, пева се и игра као посебна игра. Кола младих српских родољуба била су у Бранково доба знак националног пркоса и поноса.“ Ово Поповићево иступање није било лако показатиу Титовој Југославији, где се на придев српски гледало искоса и са исуканим оптужбама.
По неким сведочанствима, „Коло“ Бранково појавило се и 1846. године на једном балу у Бечу у сали Софијиног купатила. Коло је повела Вукова кћерка Мина Караџић (Бранкова неостварена љубав), одевена у српску народну ношњу са фесом и кићанком. Уз Мину су се у коло хватали наши млади који су тада из свих српских крајева живели и школовали се у Бечу. Дабоме, било је и Бечлија, и других, у колу те вечери, и касније, и другде – да осете што би Петар Кочић рекао, „слатку душу“ српску, распевану, разиграну, душу бранковску која воли и љуби сваког добронамерног човека као брата свога или сестру своју пред Богом. Дакле, „Коло“ релативизује све пределске и племенске поделе српскога народа расутог и стегнутог под окупаторским јармовима аустријског и турског царства на Балкану.
Бранко Радичевић као да је писао своје „Коло“ из визуре данашњег времена на Балкану. То његово „Коло“ и данас је и те како актуелно, оно је позив на уједињење српскога народа после распада Југославије деведесетих прошлог века. Е, да је само мудре главе у тзв. дневној политици да то здраво види, објасни кроз Бранка, и у миру реализује.
Ето, шта су песници – прекогнитивни чудотворци, они чак надскоче сопствене идеје и визије, релативизују време, то јест распрше у парампарчад наметнуте концепте током историјских фаза разноразних идеологија и политика што у сукобима стварају и у крви разбијају те исте кратковеке државе у још ситније, са неизвесним постојањем у овом делу Европе.
И у поеми „Пут“, пред осталога, Бранко Радичевић предочава српско јединство у борби за слободу, за матерњи језик, извор народне чистоте, па се наспрам совуљаге као симбола српске раскорењености указује слика уједињених крилатих птичјих јата одасвуд:
Једна – друга – баш читаво јато,
Али јато, брате, умиљато,
Све славуји са Дрине и Саве,
Са Неретве воде и Мораве,
И са Крке, Лима и Цетиње,
И са мора, оне воде сиње,
Долетеше, одма’ попадаше,
На јаворе дрва поседаше,
Запеваше српску царевину,
Српску славу, српску госпоштину.
И, коначно, и данас, на Бранковом гробу на Стражилову, на споменику подигнутом 1885. године (два лета после преноса његових земних остатака) испод златног крста златним словима пише: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака планина где живи расути српски народ, на којима је ћириличним словима исписано: Фушка гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки брег, Велебит и Авала. Треба ли томе шта додати?
-----------------
ИЗ НОВЕ АНТОЛОГИЈЕ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА "АО, ДАНЧЕ, АЛА СИ МИ БЕО" - ЦВЕТНИК ПЕСАМА (О) БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ (БРАНКОВО КОЛО, 2024)
Петар Петровић Његош
(1813–1851)
БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ
Пјевче драги, Србе врли,
искро жива ђачког круга,
нек Аполо тебе грли,
нека Орефеј тражи друга.
У вилинском пјеваш Колу
као славуј усред луга;
тебе за род пјесма грли
као небо вита дуга.
Ајде, роде, колу амо
да јуначки попјевамо;
глас нек јечи, нек се чује,
нек цркају љуте гује!
Петар Прерадовић
(1818 – 1872)
БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ
Понарасла теби витка крила,
већ за раном твог живота цвијета
и на њих те подигнула вила
нашој пјесми до висока лета.
Жива радост рођеног нам свијета
дочеком ти свакој пјесми била,
а уз сваку здравица се пила:
пјевао нам јоште много љета!
Али свијету с ону страну раке
устребало духа пјесничкога,
и смрт дође и ускрили твога
лахко изнад земљице ти лаке.
Тамо сад си своме роду дика
ал’ овдје ти нејма замјеника!
Алекса Шантић
(1868 – 1924)
НА СТРАЖИЛОВУ
Колико пута тебе походих мишљу младом
И љубљах места милине рајске пуна?!
У санку кол’ко пута шетах се твојим хладом,
И слушах слатке пјесме из твојих густих жбуна –
Штоно их мале тице, казујућ’ радости своје
Весело поје!
Али и на јави походи тебе, ево,
Син кршне Херцег-земље, ој горо пуна слада!
Гдјено је млађани Бранко најслађе пјесме пјев’о
И гдје му златни споменик блиста сада,
Споменик, који ако вријеме једном сруши,
У Српства неће души.
Ој, друзи! Браћо мила! Дигнимо пехар гори
Жарког и љупског вина – што нам га Сријем дава,
Кликнимо јасно скупа, нека се до неба хори,
Нека по Стражилову зашуми цв’јеће и трава:
Слава ти, Бранко, слава!
На Стражилову, 1888.
Ћазим Ћатић
(1878 –1915)
БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ
Зашто, зашто ова судба црна
Тебе у ноћ вјечиту закрили?
Зашт’ ко ружу отрже са трна
Са свијета тебе, Бранко мили.
Звук пјесме ти не чује се више,
Нити струне дршћу на гуслама:
Душа млада више ти не дише,
Твој починак сад је рака тамна.
Преб’јено ти гудало је давно,
Што но срца милином очара,
Али и сад твоје име славно
Српска вила на обзору шара.
И сад Бранко твоје име живи,
Српски народ у срцу га носи,
И сад твоме полету се диви;
И тобом се још ув’јек поноси.
Многи пјесник стопама ти шљеди,
Ал му пјесма као твоја није;
Да срдашце разгријено следи
А леденому часу загрије.
Ко гусала чује одјек твоји,
Тај Синаја* тражити ти неће,
Глас божански да му рај присвоји
Ко Мојсији – рај вјечите среће.
*Гора Синај
Милан Ћурчин
(1880 – 1960)
БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ СОНЕТ
Видео сам хумку што му тело скрива,
Био сам на месту што му гробом зову,
Био сам на красном нашем Стражилову
Где нам дивни Бранко сан вечити снива
Тело ти је мртво, ал’ душа ти жива
На овом нам свету пали светлост нову
Свак с усхитом гледа вечност светлост ову,
И велича славом свог песника-дива
Твоја душа мири као прамалеће,
Ти си сппомен-камен диг’о роду свему,
Твоја звезда сјаће на небу нашему,
И та звезда никад угасити неће.
Догод српства има, догод народ живи,
Твом ће духу, Бранко, сваки да се диви.
Нови Сад, 16. маја 1896.
Станислав Винавер
(1891–1955)
БЕЛА ЗОРА
Зора бела тек што свита
Момчић цуру нешто пита.
Она руди као зора
Ал он каже да се мора.
Тад поточић зажубори
Запеваше мило тице
Моми бајној срце гори
На груди му сакри лице.
А он брзо, вешто, спретно
На травицу њу је метно.
Ветрић слатки, мирно цвеће
Издат тајну ником неће…
Бранко Радичевић
Милутин Бојић
(1892 – 1917)
МОЛИТВА Б. РАДИЧЕВИЋА
Пародија
Месец јасни, сека јато,
Рујно вино умивато
Креду, што нам рачун шара,
Коњак што нам груди пара
И ту силну жандар-буку,
И меницу страшну бруку
Ти сатвори, вељи Боже,
Ко овако јоште може.
Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Духом твојим ти подуну
И у џеп ми болест суну,
Па ми, Боже, јоште таде
Као приде младост даде.
Па и празна кеса ова –
И њу мени ти дарова.
Мрачне стазе и тамнину,
И угодну помрчину,
Малу плаху као море
И секицу одозгоре
И пијаног њеног слугу
И татину мотку дугу
И пандуров глас умилни.
Ти сатвори, Боже, силни.
Хвала, Боже, на дар ови
Зеленаше благослови,
Да ми душа с права пута
Са мном у апс не залута.
Анте Ковач
(1897 – 1974)
КАНДИДАТОВ САН
По поеми „Рибарчетов сан“ Бранка Радичевића
Ал’ се странка осмехива
и нада се слави,
а кандидат мандат снива
јасно ко на јави.
Он хитнуо удичицу,
одобрење стеко,
изишао на улицу
да га бира неко.
„Дед, гласајте брже, људи,
зашто тако споро?
чини му се: мандат руди,
већ је готов скоро.
Биће, биће – јоште мало –
гласови печени,
срце му је заиграло:
„Амо сад, милени!
У фотељу ја ћу сести,
бићемо на влади,
имаћемо шта појести
за нас нема глади!“
Па спискове граби брже,
док му не загусти,
народ вику – он се трже –
оде санак пусти!...
Десанка Максимовић
(1898–1993)
НА СТРАЖИЛОВО ИДЕМ
На Стражилово идем још за сенке,
за магле млечне над пољем и Дунавом,
да гледам Бранкове брегове и евенке
и сунце како долази светлим сплавом.
Придружи ми се путниче на уранку,
што први круниш росу неначету,
да посматрамо румену јесен ранку
и лист како криоцем маше у лету.
За мном пођите јутрос стопу по стопу,
јабланови вити што лебдите поред моста,
и ти, коњаниче, млади у галопу,
за којим прамен прашине на путу оста.
Придружите ми се, жуне грла царска,
што јецате као девојка на растанку,
док нису врана племена аварска,
док нису снегови пали на гроб Бранка.
И ти, коме сећања увек ме зову,
из младости зелене однекууд бани,
да с тобом прођем јутрос по Стражилову,
шумарком руменим као да га ко рани.
На Стражилово идем, па ко зна када
у зору ће ме видети ови пути.
Придружи ми се, сунце, јутос сам рада
да гледам шуму Бранкову – лисје жути.
Скендер Куленовић
(1910–1978)
БРАНКО СИНЕ
Да је мени умријети ко ти,
с лисијем жутим што зелено пада,
да жутога не видим никада,
већ олују и славуја и
шарну дугу у свој суђен дан,
данак бијели што ми се помаља,
сијед да пјесме узвијездим из траља,
рад од свијета понесем у сан.
Лисје жути веће по дрвећу,
већ смрт пали своју жуту свијећу,
здраво да сте, премили ми сви!
Дође доба кад клецавом ногом
Идем и ја и говорим збогом,
Узми мене сад подруку ти.
Бранко Ћопић
(1915 – 1984)
ВЕДРИНЕ
Бранку Радичевићу
Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
свака је слободна рука и ником није тијесно,
ето се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
у коло објесно.
Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
драгани трепти срце и крчаг разбити неће
дјевојка на студенцу.
Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
ево их с нашом колоном – дјевојке распјеване –
ко путник на уранку.
И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
јесењом тугом сувом нису засути пути:
никад код нас пјесник више умријети неће,
нити му лисје жути.
Стеван Раичковић
(1928 – 2007)
РАДИЧЕВИЋ НА КАЛЕМЕГДАНУ
Са листова књига (ко из танких урни)
Крене твој дух ведри, тако, у дан тмурни.
И лаким звекиром лупне било коме
О капију срца, ко на дому, своме...
Често без куцања, као брат код брата,
Отвараш и на мом срцу тихо врата.
И мада сам ја жив, а ти чедо мрака,
У таму мог срца улазиш ко зрака.
Па, заједно, онда, улицама града
Кренемо ко преко плавих винограда.
И у парку поред твог каменог лика,
Сви гледамо у Срем и у дно видика...
Опет једна јесен: дуну ветар у том
И твој камен неста сав у лисју жутом.
Момир Војводић
(1939 – 2014)
МОЈА БОЈНА ЧЕТА
Бранко Радичевић и Ђура Даничић,
студенти, вучићи, пружају ми руке...
мјесто Копитара сједи Фран Миклошич...
Његош, Мажуранић, блаже моје муке.
И „Горски вијенац“ и „Ђачки растанак“,
уз „Смрт Смаил-аге Ченгића“ мој „Завјет“;
Илирци и Срби стижу на састанак
Код „Белога вука“ на помоћ и савјет...
Моја бојна чета из бечког предграђа
у славном се колу око мене вије...
књижевност народног језика се рађа,
за будући језик љути се бој бије...
Хаџић у „Улаку“ све то чином ружи.
„Рат за српски језик и правопис“ ту је!
Џабе све „утуци“, нека Хаџић тужи...
Мој Ђура Даничић мач науке кује;
Даничић у „Рату“, а Бранко у „Путу“,
не штеде трутове у Матици српској...
Његош, Бранко, Ђура, моју муку љуту
мелемом видају, за јад злоби мрској.
Милан Ненадић
(1947 – 2021)
ЦРВЕНИ ЧОТ
Мени је једно зрно доста,
Шкољка љубави, тек толико –
А хоће ли је моћи дати,
А хоће ли је дати ико!
На сан ми Бранко, млад до бола,
Доводи мому нона белих:
У сред новога раскол-кола
До дна се себе сневеселим.
Чујем да шапће српско слово
Милошу сетном – трешње и мај;
Зар може знати Стражилово
За већу радост, тугу и сјај!
Силазим, занет, у дно бића
Уз песме младе, чулне, нежне,
С пехаром новог рујна пића
Лебдим изнад Марије Снежне
И тако, у сну, тражим сврху
Нашем почетку, нашем крају,
Смисао нашем дну и врху,
Вир на увиру завичају;
Кроз плачне ноћи, мучне дане,
Ридање, туге, опомене
Док јелен рогом ломи гране,
Зове Бранка, Милоша, сене;
Кроз капљу кише што се блиста
Уместо сузе, јер је биста
У колу данас, јуче, давно
Познала сновно, болно, јавно;
Занос што тресе модре вене
Језиком муње, језом свода
Шапће – засити жедне зене
И љуби Фрушку – понос рода;
Док сунце греје круну Чота,
Док зари гробље на Черату –
Ту нађи сврху свом животу,
Смисао своме смртном сату.
Мени је једно зрно доста,
Шкољка љубави, тек толико –
Али је неће моћи дати,
Али је неће дати нико!
Нови Сад, 2007.
Антологија песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије
