ЉИЉАНА ПЕТРОВИЋ И БРАНКОВО КОЛО

Постоје ретка људска бића која целог свог века личе на анђеле и децу, чија уметничка зрелост огледа се у лепршавој слободи и детињој игри. Таква је била Љиљана Петровић, врхунска музичка уметница, срце од човека, сва у латицама милозвучне лепезе поезије. На њеном лепом лицу непрестано је играо осмех, само на трен нестајао кроз дечју забринутост за неки ма и ситни предлог околине да се промени путања догађања. Попут латица некаквих благотоворних душевних тикова, лице је показивало срећу што се расцветава у урођеном таленту за певање, за искрено показивање божанског дара за ноте и људски глас уз гитару.

СИМО ЕЛАКОВИЋ, ФИЛОЗОФ И БОЕМ

О ОСНИВАЊУ ФИЛОЗОФСКОГ СИМПОЗИЈУМА НА БРАНКОВОМ КОЛУ

И међу филозофима има боема, није та појава резервисана само за песнике. Ерудита, интелектуалац са широким интересовањима, нарочито за свакодневицу и њене животне манифестације, носио је у себи жар за еросом овога света, сијао емоцијом која има свест о себи, попут песничке душе осећао и волео Сремске Карловце, њихову историју, културу и песнички амблем. Упознали смо се пре нешто више од четврт века када смо, на његов предлог, кренули са новим програмом на Бранковом колу. Био је то Филозофски симпозијум (1995) у Сремским Карловцима на 24. Бранковом колу, у сарадњи са Српским филозофским друштвом.  

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

O МОЛИТВИ, УЗ СЕЋАЊА НА НЕЗАБОРАВНА ПРЕДАВАЊА ТОКОМ ТРИ МИНУЛЕ ДЕЦЕНИЈЕ У ОКВИРУ ЧУВЕНИХ "ХРИШЋАНСКИХ ТЕМА" НА БРАНКОВОМ КОЛУ

На Васкрс, најрадоснији хришћански празник, надвремено се радујући Христовој победи над смрћу, надносимо се над Јеванђељем по Филипу: „Они који говоре да ће прво умрети а потом васкрснути, греше. Јер ако не приме васкресење за живота, ни када умру неће примити ништа.“

О ВЛАДЕТИ ЈЕРОТИЋУ, ОПЕТ

У сусрет јубиларном педесетом Бранковом колу, сећање на Владету Јеротића не јењава. Једноставно, неки људи недостају снажно , и за свагда, нико их не може заменити. Такав је био Јеротић, духовна pојава од комада, саговорник  за сва времена. Ако га привремено заборавите, он ће се појавити у сну и казати вам Истину.

Данас је Велика субота, и вишим чудом искрсава успомена везана за овог духовног учитеља, чије свако слово о Господу Исусу Христу имало је своје чисто и утеловљено значење. Долазећи у Карловачку богословију „Свети Арсеније Сремац“, а на Бранково коло пуне три деценије,  Јеротић је био свестан мисије  чувене Бословије и Бранковога кола, а онда и своје – јер је цео живот посветио вери и Богу. Јеротићева предавања  имала су ерудитски карактер, али у свом корену заснована на Јеванђељу.

О СПОМЕНИЦИМА, У БРОНЗИ И ЈЕЗИКУ

У Новом Саду, 5. октобра 2000. године, у Дунавском парку срушен је споменик Бранку Радичевићу, рад Иванке Ацин Петровић, подигнут 1953. године о стогодишњици песникове смрти. Лежао је неколико дана лицем ка земљи, у разгаженој трави. То је било много тужно и ружно за видети. Лично сам прошао Дунавским парком и забезекнуо се затеченим. Само је лист Дневник донео кратку цртицу о томе, из пера новинара и песника Милана Живановића, који иначе станује с те стране у близини парка и пролази свакодневно поред Бранка. Након три дана споменик је подигнут и учвршћен на постамент.