О СПОМЕНИЦИМА, ТРАЈНИЈИМ ОД БРОНЗЕ

"ИЗБЕГАВАЈТЕ СВЕ ШТО СЕ СВИЂА МАСИ" (СЕНЕКА)

Недељни Блиц, 17. октобар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

У Новом Саду, 5. октобра 2000. године, у Дунавском парку срушен је споменик Бранку Радичевићу, рад Иванке Ацин Петровић, подигнут 1953. године о стогодишњици песникове смрти. Лежао је неколико дана лицем ка земљи, у разгаженој трави. Тужно и ружно за видети. Туга и опомена, рекао би и сâм Бранко.

Прошао сам Дунавским парком и забезекнуо се затеченим. Само је лист Дневник донео кратку цртицу о томе, у дну стране, из пера новинара и песника Милана Живановића, који иначе станује с те стране у близини парка и пролази свакодневно поред споменика Бранку. Након пар дана споменик је подигнут и учвршћен на постамент

О ЈЕДНОСТАВНОЈ ПЕСМИ

ПРЕ ЧЕТВРТ ВЕКА О ПОЕЗИЈИ ЈОВАНА ДУЧИЋА

Ненад Грујичић 

„Политика“,  Културни додатак  (на првој страни), 30. новембар 1997.

Много је божанског даха и књижевног заната потребно да би се написала песма чија једноставност садржи најсложеније валере живота и уметности. Једноставна песма није таква сама по себи, већ зато што нас таквима чини док њоме бродимо. Јован Дучић је велемајстор једноставне песме. Под једноставношћу не подразумевамо само форму која код овог песника цепти од филигранске избрушености метра и ритма (јер захтеви форме су засновани на тектонској множини минулог рада и вештине), већ и новосаграђени свет који се у језику осамосталио дочаравајући нам превладаног себе.

СА КАРЛОВАЧКИМ ТАМБУРАШИМА НА ДУНАВУ

ЧУДА ОКО ПЕКИЋА

Политика, Културни додатак, 29. мај 2021.

Ненад Грујичић

Живећи у Лондону од 1971. године, под стигмом емигранта и дисидента, Борислав Пекић је за власт у СФР Југославији (од које не остаде ни камен на камену) био непожељна личност. Но, кад је мало, што би рекао један мој пријатељ богослов, ојужило, Пекић је почео да долази у земљу, и два пута је боравио на Бранковом колу.

Први пут, десетог септембра, 1990. године, у Карловачкој гимназији, у подне, у рубрици Класици: Борислав Пекић. О знаменитом писцу говорио Радослав Братић, сав удивљен Пекићем. Сусрет је био замишљен као нека врста разговора писца и модератора. Изврсна прилика за нашу публику, карловачке професоре и ђаке да чују уживо писца у напону стваралачке снаге, а око кога су се плеле готово митске приче тога времена. И осмехнутом Пекићу је годило, осећало се да воли и цени што се о њему говори, и он сâм одговара на питања, у најстаријој српској гимназији у којој се Алексије Радичевић школовао од своје једанаесте до седамнаесте године.

НА ТРАГУ БОЖАНСКОГА ДАРА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Сремски Карловци – Нови Сад, 11. октобар 2021.

СВЕТЛАНА БОЈКОВИЋ: ПОЕЗИЈА ЈЕ ХИГИЈЕНА ДУХА

Запис: Ненад Грујичић

Фотографија је важан и снажан траг у времену. Тако и ова, настала пре тридесет година у подножју Стражилова. Управо смо сишли с врха, били поред Бранковогa гроба, а поред чувеног пирамидалног споменика подигнутог 1895. године, два лета после митског преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово. Светлана Бојковић казивала је Бранкове  „Враголије“.

И ове године, 10. септембра, говорила је ту антологијску песму на Свечаном отварању јубиларног 50. Бранковог кола. Послужила се двоструким папиром на којем је била исписана песма, нека се нађе при руци, да не би случајно заборавила који стих из те поприлично дуге и прелепе песничке творевине, и рекла: „Папирић је, папирић.“

О СПОМЕНИКУ БРАНКУ У РОДНОМ БРОДУ И ЈЕДНОМ ЗЛОКОБНОМ ЗНАКУ

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ И СЛАВОНСКИ БРОД

Недељни Блиц, 10. октобар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

Тек дошавши у Бранково коло, 1983. године, у двадесет деветој својој –  бранковској, предложим да подигнемо споменик Бранку Радичевићу у Славонском Броду. Представим план и програм, а Богдан Винокић, председник тадашњег Савета Бранковога кола,  одушевљен идејом, здушно прихвати, и своје расположење пренесе на остале чланове Савета. Тако се родила нова радна тачка Банковога кола, приоритетна – задатак који нас је инспирисао на нов начин. Славонски Брод, родно место Алексија (Бранка) Радичевића, оживео је тако на мапи наших активности.

Већ у пролеће 1984. године, „Бродски лист“, из броја у број, објављује, са фотографијама, у виду фељтона о Бранку, практично, целу моју будућу књигу о Радичевићу, која ће се с јесени појавити у тиражу од шест хиљада примерака, у издању агилне Књижевне заједнице Новог Сада. Већ наредне године, нови тираж – пет хиљада! Утом ће Завод за уџбенике и наставна средства, из године у годину, у Београду у великим тиражима објавити неколико издања.