ПЕСМЕ ПАНОНСКИХ СРБА

     У оквиру традиционалног циклуса Бранковог кола ''Нематеријално културно наслеђе Срба'', на ''Пролећним Бранковим данима 2018'', у препуном Музеју Војводине, представљена је тема ''Песме пaнонских Срба'',  са мотом по називу чувене песме ''Ја сам Србин, српски син'' Јована Суботића (1817-1886).

      У уводној речи, поздрављајући учеснике на чијем челу је Миодраг Мишо Близанац, иницијатор теме ''Песме панонских Срба'', Ненад Грујичић, председник Бранковог кола, нагласио је да континуирано изучавање и предочавање проблематике српског нематеријалног културног наслеђа представља један од најважнијих програмских токова Бранковог кола. Посебну димензију важности овај програмски  циклус има у тренутку када смо сведоци преузимања и отимачине српске духовне баштине од стране наших суседа који бескомпромисно чупају из корена наше наслеђе и називају га својим, а потом беспризорно уписују на листе Унеска као баштину човечанства са предзнаком несрпског имена. Као пример Грујичић је навео бећарац, ојкачу (ојкање) и нијемо (глуво) коло, које је Хрватска регистровала као своју баштину на Унесковој репрезентативној и листи угрожених вредности.  И – ако не будемо предузели конкретне кораке одбране сопственог нематеријалног културног наслеђа и идентитета, сличну судбину ће доживети и ганга, гусле, гајде и други елементи српског духовног наслеђа.

            На почетку певачког програма, Миодраг Миша Близанац истакао је да многе од песама које ће бити певане у оквиру предвиђеног програма на ''Пролећним Бранковим днаима 2018'' нису се се чуле у нашем јавном простору чак стотину година. Многе родољубиве српске песме већ по завршетку Првог светског рата, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, нестајале су из јавног живота да се не би, по југословенској идеологији тога времена,  осетила тобож доминација српског народа над другима. А тек после Другог светског рата, из живог програма радио-страница, и уопште из јавног живота,  брисане су најбоље српске песме родољубивог карактера.

      Са Хором просветних радника Новог Сада и Октетом Карловачке Богословије, Близанац је, поред осталих песама,  уз пратњу гитаре, као прву, извео песму ''Ја сам Србин, српски син''  знаменитог  српског песника  Јована Суботића. После дугог аплауза многобројне публике отпевана је потом ''Химна сентандрејских Срба'', гражданска песма настала на славјаносербском језику 1703. године. Песму ''Где је Српска Војводина'', Стевана Владислава Каћанског (1829 – 1990) отпевали су браћа Катић, бас и баритон Јован и Благоје, са тенором Миодрагом Близанцем. По поетском тексту ''Већ се српска застава'' Светозара Милетића (1826 – 1901),  и композицији Корнелија Станковића (1831- 1865), опеван је избор Стевана Шупљикца (1786-1848) за првог војводу Српске Војводовине 1848. године. Чула се и изведба песме ''Чуј, Душане'', непознатог текстописца из 1718. године под називом ''Цар Душан'', са верзијом повремног убацивања у текст имена краља Петра и краља Александра.

     На репертоару је била и песма ''Праг је ово милог Срба'' Мите Орешковића (1816 – 1867), у музичком решењу Корнелија Станковића, посвећена просветитељском књазу Михајлу Обреновићу (1823-1868). По тексту и музици владике Николаја Велимировића, изведена је песма ''О, Србијо'', написана 1935. године. У наставку је изведено још неколико песама, међу којма је, као посебна занимљивост, била и песма ''Нема те више, Момчило'', чију мелодију смо препознали у доцније насталој песми на нашим просторима, ''Нема те више, Алија''.  Иницијална песма, претеча другој, уствари  била  је посвећена војводи Момчилу Ђујићу. Куриозитет је представљала и песма ''Мајко, пробуди се'', чији је текст по доживљају поводом смрти мајке написао, сматра се, Никола Тесла.  Чула се и песма ''Гуслар'', записана далеке 1492. године на Метохијском јеванђењу, у преводу патријарха Павла са славјаносербског језика.  

     Дејан Томић, аутор бројних књига на тему српске певане старине и родољубља, укратко је рекао важне ствари о токовима и развоју овог певаног блага, забранама кроз времена разних идеологија  и васкрснућу у новије време, са потребом да се српска нематеријална културна баштина још боље и са више институционалног одраза штити и негује. 

     Драмска уметница Жељка Јелић прочитала је изабране мисли и цитате о српској песми кроз векове из пера наших и страних аутора. Током програма професорица Снежана Николић казивала је инспиративну ''Пркосну песму'' Добрице Ерића, а књиговезац Стеван Гајин, упечатљиво и гласно,  ''Наше Дане'' Владислава Петковића Диса.

   Био је ово програм за памћење, који је трајао пуна два и по сата (многи су немајући место за седење све време стајали), програм  од оних ретких што изазивају снажне емоције и демистификују наше забораве. Но, то је био и програм који се  одвијао  са стручним  изражавањем свести о тој јакој емоцији. Звонки аплаузи публике која је непрестано пристизала у препун и прелеп амбијент Музеја Војводине били су наново рођени звучни дарови живих душа на чијим крилима се подигла и полетела потиснута српска панонска песма и српска родољубива поезија уопште.  

      Било је то уметничко и духовно вече за памћење,  потребна лекција свима нама нехајнима и лаковернима, пример како се прилази сопственој нематеријалној културној баштини  и како се афирмишу њени неуништиви, а на тренутак, потиснути и заборављени антологијски певачки бисери који, показало се, не могу нестати кроз  време. Увек се нађе појединац који обавља послове читавих института и установа, и доноси оно што су наши преци створили за незаборав.  

      И поред низа институционалних препрека и одбијања многих  колега из еснафа за сарадњу на овом пројекту, надахнут, упоран и несаломив, Миодраг Миша Близанац је у Бранковом колу нашао истинску подршку за свој несвакидашњи таленат и труд, за извлачење из мрака,  а потом оживљавање и афирмацију специфичног српског нематеријалног културног наслеђа на ''Пролећним Бранковим данима 2018''.