РАЗГОВОР С НЕНАДОМ ГРУЈИЧИЋЕМ У БАЊАЛУЦИ

Интервју с Ненадом Грујичићем

ДА КЊИЖЕВНА КОЗАРА ПРОДИШЕ ПУНИМ ПЛУЋИМА

Разговарао Ранко Прерадовић

                    Часопис "Сутра", Бањалука, мај 2022.

Ви сте Приједорчанин, у Поткозарју сте завршили основну и средњу школу. Рођени сте у Панчеву, данас живите и радите у Новом Саду и Сремским Карловцима. Када сте први пут били на „Књижевним сусретима на Козари“?

Подалеке 1978. године када је први пут додељена награда „Скендер Куленовић“, лауреат био Бранко Ћопић. Затим, позван сам на Козару 1980. године после објављивања прве и друге ми књиге песама у Београду („Матерњи језик“ и „Линије на длану“). Као млади песник, ту сам сусрео старије, већ чувене, Миодрага Павловића, Радована Павловског, Перу Зупца, Тита Билопавловића и друге. А за Скуп младих писаца Босне и Херцеговине на Козари, који је почео 1964. године,  чуо сам још као ђак у Приједору. Сећам се да ми је ујак Здравко Микић, тада млади песник, причао како је напустио тај скуп кад је видео како песници боемишу уз ракију.

„Књижевни сусрети“ нису одржавани од 1991. до 2001. године. Колико је то утицало на промјену концепта. Када сте поново наступили на овим „Књижевним сусретима на Козари“?

Током последњег рата и пет година после њега, целу деценију, дакле, „Књижевни сусрети на Козари“, нису одржавани за разлику од песничких сусрета на Шушњару, ту у комшилуку, који су трајали све време, како-тако, али су се ипак одвијали без прекида. Наступио сам на „Сусретима“ на Козари 2001. године када је загашену награду „Скендер Куленовић“, те године под именом „Козара“, добио Љубомир Симовић. Као да се неко тада снебивао, да не кажем плашио да, након прекида од десет година, настави додељивати награду са Скендеровим именом. Аутор антологијске поеме „Стојанка мајка Кнежопољка“ био се нашао на ветрометини тадашњих дневнополитичких клацкалица. Награду „Козара“ доделила је тада самопрокламована Матица српска Републике Српске из Бањалуке, која ће се убрзо угасити интервенцијом Матице српске из Новог Сада. Не могу постојати две Матице српске; ова, једина, основана је 1826. године у Пешти преселивши 1864.у Нови Сад.

Сјећате ли се неког несвакидашњег детаља са тадашњих Књижевних сусрета на Козари?

У приједорском позоришту на „Књижевним сусретима на Козари“ (2001), наступио сам казујући песму „Каца“ која предочава ритуал прављена кацâ и буради у Поткозарју. Мој отац је био мајстор и тога заната. У публици сам видео Драгана Колунџију, што је било веома тужно, и то пада на образ организатору тих Сусрета, који му није дао да наступи. Колунџија је тада, с почетка рата, долазио у Поткозарје са својим „фолксвагеном“ из Београда, како је говорио, „да мири браћу“. То му је замерано од дневнополитичких „елита“, међутим нико од песника из Србије, па ни тадашњи лауреат (којем је Колунџија много пута био домаћин-уредник на чувеном „Коларцу“ у Београду), није ни једном једином речју дао подршку славном песнику са Козаре док „безимено“ седи у сали позоришта и прати наступ десетине других песника одасвуд у свом завичају.

Већ наредне године (2002) били сте у првом жирију обновљене награде „Скендер Куленовић“, али и „Књижевног вијенца Козаре“, новоуведеног признања?

Да, у петочланом жирију били су Дејан Медаковић (председник), Ранко Рисојевић, Зорица Турјачанин, Новица Петковић и ја. Наш први и други (последњи) састанак био је одржан, гле,  у Српској академији наука и уметности у Београду. Већином гласова (три према два) били смо одлучили да „Књижевни вијенац Козаре“ припадне Драгану Колунџији, међутим један спорни факс из управе тадашње Општине Приједор, а потписан од стране једног члана жирија, којим је изражено противљење да Колунџија добије награду, учинио је да нас четворо поднесемо оставку.

Послије тога вас не позивају више на „Књижевне сусрете на Козари“. Међутим, 2005. године добијате награду „Скендер Куленовић“.

Обрадовао сам се угледној награди, и дошао на своју Козару да свечано примим високо признање за књигу изабраних и нових песама „Светлост и звуци“ (Српска књижевна задруга, Београд, 2005). У трочланом жирију били су Слободан Ракитић (председник), Мира Влаисављевић и Бранко Брђанин Бајовић. Наступио сам на Козари, прочитао есеј о Скендеровој поезији, а у приједорском позоришту говорио поему „Покривање куће“, која се радосно бави овим старим обичајем у Поткозарју.

И, изгледало је да је све у реду, да се чак и тадашњи врх општинске администрације у Приједору обрадовао вашем повратку у завичај. Међутим, Организациони одбор „Књижевних сусрета на Козари“ чак шеснаест година вас не позива да наступите на Козари. О томе сте написали поему „Шеснаест година разапат на великоме дрвеном крсту на Мраковици“?

Знате, кад се дневна политика препотентно умеша у токове врхунске поезије, то јест у књижевни живот једног поднебља, онда се добију бесловесне прилике. Политика би требало бешумно да пролази кроз наш живот, а не да свакодневно слушамо логодијареично брбљање и галаму што завађа народе и појединце. Но, прошле године неки нови млади људи у Приједору, а одговорни за „Књижевне сусрете на Козари“, љубазно су ме позвали и ја сам им узвратио побратимским доласком. У лепом приједорском позоришту поново сам након толико година говорио поему „Покривање куће“ и песму „Недеља“, а сутрадан на Козари прочитао нову поему коју сте поменули. А шта бих друго и могао ја као Приједорчанин, онај који је далеке 1974. године отишао из Гомјенице у „далеки свијет“. Никад нисам заборавио кућни праг, Приједор, Поткозарје, Козару и Крајину. То је аркадијска лепота мога детињства,  која је нашла своје узвишено место са универзалним зведарником у ономе што сам досад написао и опевао.

Како гледате на данашње „Књижевне сусрете на Козари“, њихов концепт и живот? По чему су они особени? Да ли прате своју извору искру?

Прошле године су одржани „49. Књижевни сусрети на Козари“, то је пола века од њиховог  оснивања. Уствари, ако се одузме оних десет година (1991-2001) када нису одржавани, онда су то четири деценије активног трајања. Међутим, ови „Књижевни сусрети“ стекли су запажен углед и значај. Нарочито су оснажили своју издавачку делатност концентрисану на избор из делâ досадашњих лауреата са Козаре. „Књижевни сусрети на Козари“ особени су по томе што би требало да снажно баштине успомену на страдање српскога народа у Другом светском рату на овом простору. На темељу тога су и покренути 1973. године. Покушавају да задрже своју изворну искру, али се помало и губе у новом времену које доноси нове замке и искушења. Козара је Козара, неуништиви мит који тражи сталну подршку укупног друштвеног амбијента. Гледано са тачке оснивачког концепта, ови сусрети су специфични,  нису што и „Дучићеви сусрети“ или неки други, на пример, различит им је иницијални разлог настанка. Концепцијски иницијал књижевне Козаре је насличнији иницијалу књижевног Шушњара, на пример, који такође баштини велико страдање српскога народа од стране усташких фаланги почетком Другог светског рата, на Шушњару код Санског Моста. Међутим књижевни „Шушњар“, рекох,  никад није прекидан захваљујући групи српских песника и писаца из Санског Моста, који су у континуитету манифестацију с љубављу држали у својим рукама.

Памтећи козарску епопеју и страдање српског народа на Козари, да ли, дакле, данашњи „Књижевни сусрети на Козари“, и на који начин одужују се, и пружају руку свему томе?

Делимично да, но могло би се књижевно-уметничким гестовима и средствима више порадити на оживотворењу успомене на страдање библијских размера, на геноцид над српским народом на Козари. Континуитет незаборава је потребан и лековит због наших предака, али и наших савременика и потомака, то припада цивилизацијским тековинама, култури сећања најпре, самопоштовању, части и образу. Ту се креативно мора активирати цела друштвено-политичка заједница. Козара као симбол требало би током целе године да има своју вибрантну светлост у свакодневном животу, то јест у просвети и образовању, култури и туризму, на пример, у свему што чини збиљу. Недавно је приједорски писац, интелектуалац и културни посленик Владимир Крчковски дао конкретну дијагнозу: „Данас се Козара и козарска епопеја све више бацају у заборав и крајње је вријеме да се нешто организовано предузима, ако ће се уопште нешто предузимати, да се не заборави ко смо и одакле смо.“

Кажете да је „континуитет назаборава потребан и љековит због наших предака, али и наших савремника и потомака“. Зашто нам сјећања прерастају у заборав?

Сећања имају снагу живота, рекао је Андрић, а Лалић додао – заборав је тежи од смрти.  Кад год дођем на Мраковицу и погледам онај небески ћирилични списак убијених и несталих Срба, па угледам гроздове презимена Грујичић, стегне ме око срца, а грло би да крикне до неба. Ко нас све није харчио и уништавао?! Доста више – говоре у мени очеви и ђедови, синови и унуци. На нас су, на пример,  у прошлом веку надирале немачке империјалне трупе, њихове моћно наоружане легије, регрутовани и обучени,  идеолошки доктринисани и државно организовани  демони и пси рата у гвозденим шлемовима заједно с нашим комшијама из усташких упоришта. Али, заборав је био део државног концепта претходне Југославије. Но, још је Питагора рекао: „Труди се да од непријатеља направиш пријатеља.“ А наш Андрић је додао: „Зло и несрећа и немир међу људима су стални и непролазни.“

Нема сумње да је потребно новим, младим нараштајима, учесницима и публици на „Књижевним сусретима“ стално приказивати шта се збило на Козари у љето 1942. године?

Не смемо заборавити, дакле, морамо понављати, да је у фашистичкој, немачко-усташкој војној офанзиви на српски народ на Козари 1942. године заробљено шездесет осам хиљада људи и потом отерано у логоре Јасеновац и Градина, те у Немачку и Норвешку на присилни рад. Убијено је више од тридесет четири хиљаде српских цивила, највише нејачи и деце, жена и стараца. А осамдесетих година прошлог века откривено је да је тадашњи председник Аустрије, а пре тога први човек Уједињених нација, Курт Валдхајм, био Хитлеров официр који је учествовао у немачко-усташкој злочиначкој офанзиви на Козари. Толико о  (не)правди овога света. А онда се  сетим свога двадесетједногошњег стрица-партизана, Сретка Грујичића, кога је целог живота оплакивала моја баба Зорка. Као небројени многи, мој млади стриц, пресечен је немачким рафалима, а кости му никад нису пронађене.

Гријешимо и кад намјерно стављамо под тепих истину, гријешимо кад се гордимо и узносимо да све знамо о прошлости. Да ли све знамо о Козари?

Ово што ћу сада рећи може изазвати чуђење, као што сам се и ја осећао када сам први пут чуо, јер тога нема у историјским списима, нити се о томе игде јавно говорило. Непознато је, на пример, да су, почетком офанзиве на Козари, јединице војводе Момчила Ђујића из Книна, изненада пристигле у помоћ српском народу на Козари. Била је то брза, у једном дану, војна интервенција с јужне стране Козаре, када је велики број људи, најпре жена, мајки и нејачи успео да се избави, па у збегу настави у правцу Грмеча. Војвода Ђујић одмах се повукао. Ово ми је испричао Миодраг Близанац из Новога Сада, познати интелектуалац и  културни стваралац  пореклом из угледне српске православне породице из Шајкаша у Бачкој, одакле се иначе моја породица 1960. године вратила у Приједор. Његови старији су то сазнали из свештеничких кругова наше цркве у Америци, где је и његова породица имала своје познанике и пријатеље, па и неке пореклом из крајишких крајева. Нема сумње, да би историчари то требало да истраже и утемеље. Таква прича није била могућа у Титовом режиму, историју су писали тренутни победници. А сећам се да ми је мајка Стоја причала да се као девојчица у Пејићима, у лето 1942. године док су куће гореле, нашла с породицом у води сатима испод обале, под брином реке Сане, док се на тренутак на обали чуо говор немачких војника који су ту застали, а онда отишли даље не приметивши шћућурену породицу у хладном дрхтању под брином.        

Козарска епопеја, дакле, отворена је за нове генерације, да ли је тиме могуће непрекидно допјевавати њен садржај?

Епопеја је, пре свега, књижевни термин који се односи на епску песму још код Херодота па касније и Аристотела. Као спев, епопеја обухвата првенствено јуначке подвиге и значајне историјске догађаје из живота једног народа или појединца. Тако су Хомерови спевови „Илијада“ и „Одисеја“ уствари епопеје чији стихови имају и функцију прорицања. Код нас Срба Вук Стефановић Караџић је сабрао бројне српске народне епске песме. А о бици на Козари или о Младену Стојановићу, пак,  певао је и сâм српски народ у Поткозарју (чује се и данас у ојкачком, старом козарском колу, уз тамбурицу-трожицу или гусле понекад). Познати су народни песници-уметници са Козаре, Остоја Миодраг и Рајко Кнежевић Брајић. Међутим, о Козари су писали и познати писци-песници (Ћопић, Куленовић, Колунџија, Ољача). На том трагу, као конкретан нови садржај на „Књижевним сусретима на Козари“ могао би да буде, на пример, програм „Козарска епопеја“, електронска књига са сталним дописивањем (допуњавањем), са  новим песмама и текстовима млађих и младих аутора, односно, оних који напишу нешто свеже о Козари, па да се поводом неких важних годишњица то појављује и у штампаном облику. „Књижевни сусрети на Козари“ могли би да учествују и припомогну у номинацији „Старог козарског кола“ за репрезентативну листу Унеска, да оно буде уписано као белег српског неметаријалног наслеђа на културној мапи човечанства.

На плану организације „Књижевних сусрета на Козари“, шта бисте још унијели као освјежење, односно, чиме бисте ојачали ову светковину пјесничке ријечи?

 „Књижевни сусрети на Козари“ нису универзитетска манифестација, нити сесија Академије наука и уметности.  Не могу они, нити је потребно, исправљати „криву Дрину“ на укупном нашем културном простору. Потребно је релаксираније прилазити садржају манифестације и публици. Што више живота, а – мање теорије. Дакле, песници и поезија, њихова појава, говор и пев и даље морају бити доминантни на „Књижевним сусретима на Козари“. Но, потребно је подмладити „Књижевне сусрете на Козари“, на свим нивоима, храбро. Бар половина учесника требало би да буду млади, талентовани и перспективни песници и писци свесни амбијента у који долазе. Отвореног срца им треба пружити руку и сваке године давати прилику да наступе на Козари, да би кроз време имао ко да прича о славној планини. На Мраковици досад су наступала позната и старија песничка имена, и даље је тако делимично потребно. Међутим, баш ту, заједно с њима, потребно је, рекох,  да наступају нови даровити, млади песници чија поезија има уметничку вредност, а понеки пишу и о Козари, или ће то касније, после првог наступа учинити.  Затим, на Мраковици, на отвореном простору, на централном „Поетском часу“, требало би да наступају и приједорски, то јест поткозарски и крајишки, да не кажем локални песници вредни пажње, али и остварени песници пореклом из ових крајева – да се види да књижевна Козара није тиква без корена. Управо ту, на Козари,  заједно са песницима-гостима одасвуд, њихов наступ постаје и медијски смислен и драгоцен. Тиме се демистификује и стваралачки проширује увек исти или приближно исти круг афирмисаних песника на Козари. Тако ће подмлађена и освежена Козара продисати пуним плућима међу опеваним јелама и боровима.

Гдје су данас ђаци и студенти, да ли они читају и познају  ово о чему причамо? А гдје су савремени пјесници и писци, умјетници и ствараоци, шта им је чинити, који су њихови путеви? 

Морамо институционално осветљавати историјску истину и подстицати уметничку причу о Козари, на практичан и креативан начин универзализовати теме о којима је реч. Наравно, при том се таленат подразумева, али и таленат за таленат – моћ одговорне артикулације сопственог талента на јавној сцени. Ђаке и студенте анимирати и мотивисати конкурсима и новим наградама на тему Козаре, с таквом инспирацијом организовати њихов долазак на Козару. Притом, не заборавити Младена Стојановића, нашег јунака са Козаре,  хероја, славног народног лекара, интелектуалца, даровитог песника и спортисте. Народ и дан-данас пева: .  „Лијепо име у лијепа јунака,/ ој, Младене, поносна ти мајка.“ Не смемо заборавити његовога брата Сретена, великог српског вајара, и целу духовну породицу Стојановић која данас, хвала Богу, има Спомен-кућу у Приједору. Ту кућу потребно је да посећују млади и старији из свих крајева света, и на томе треба непрекидно радити.

На овим нашим просторима, као и у цијелом свијету, има пуно гријеха који се непрекидно обнавља. Лав Толстој је рекао: „Гријех је у почетку у твојој души туђин, затим гост, а кад се навикнеш на њега, он постаје домаћин“. Да ли данашњи човјек не може без гријеха и како га се ослободити?

Човек је огреховљено биће у непрестаним искушењима, не види свет и природу као Божју творевину. Многе потезе вуче емотивно и нагонски мислећи да је свет његово власништво, тако се указује човекова анимална природа између ероса и танатоса. А онда вековна лукавства и подметања која су добила своје институционалне доктрине и механизме за акцију.  Цела планета је једна велика театарска казнионица са непрекидном сменом гримаса и маски, ратова и примирја. Песник Карл Сандберг је написао: „Једнога дана они ће прогласити рат, али нико неће доћи.“ Мало је свести о томе. И нашим просторима тутњали су ратови и велики греси. Српски народ за грех каже: грехота, греота, гриота и грóта. У греху човек пада и удаљава се од Бога. Без свести о сопственој грешности и без покајања нема човекове катарзе ни спаса.

Ово вријеме стално поставља нове замке, човјекови изуми окрећу се сами против себе, на примјер тзв. друштвене мреже. Како да се са овом нашом темом поставимо у свему томе?                                                                                                                                         

Надићи идеолошке и дневнополитичке оквире прошлог и садашњег времена, свему дати универзални смисао, имати свест о смени добра и зла, мирити људе и ширити љубав, стварати услове за међусобно разумевање и стваралаштво. То могу и поезија, и музика, и ликовна уметност,  концентрични кругови креације, то могу талентовани и освештени људи, могу и организоване и томе посвећене државне институције. У мисији победе добра над злом, искористити добре стране, насупрот лоших и негативних,  у новим технолошким, интернетским и медијским могућностима, на тзв. „социјалним мрежама“. То не иде баш лако, јер управо нови медији постали су опасно оружје. Међутим, Божја реч је прва и последња.

            На фотографији (рад Андреја Тишме): Ненад Грујичић, уз излазак његове друге књиге поезије "Линије на длану" (Просвета, Београд, 1980)