Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ЖИВОТОМ ЗАЛЕГАО ЗА СВАКИ СВОЈ СТИХ

slika

УЗ ОДЛАЗАК СТЕВАНА ТОНТИЋА (1946-2022)

"Недељни Блиц", 20. фебруар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

 

Један од најучесталијих и најдражих гостију на Бранковом колу био је велики српски песник Стеван Тонтић. Осим песничких наступа на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду, он је учествовао и као есејиста и критичар, као уредник сарајевске „Свјетлости“. Но, веома је запажен и као преводилац са немачког језика, боље рећи као врхунски поета који страсно и посвећено препевава поезију германских аутора на српски језик. Доносио је апсолутну веру у поезију и побратимску љубав при сваком контакту.

Песник „иронијског дискурса“, Стеван Тонтић, још од својих првих књига („Наука о души и друге веселе песме“, „Тајна преписка“ и „Наше горе вук“), на ивици хуљења и славе,  стварносним сликама дотиче метафизичка стања што их песма по својој природи осваја. Попут Гетеовог Фауста, полунестварног бића што се губи у  узалудном метафизичком тражењу, песник се непрестанце уверава у амбивалентна својства човека, тог опасног и несавршеног земног створа. Али и – друштвено-историјских колектива, то јест изманипулисане масе кроз времена и, напокон, народа као „курвиног сина“. Ова песникова синтагма беше мета за оштар напад Оскара Давича на једном партијском конгресу у сталној потреби онога времена за усмеравањем степена слободе стваралаштва.

У овом тренутку, Нови Сад, Војводина и Србија, Босна и Херцеговина, и цео регион, остали су без великог песника. Али, кад умре прави песник, подмладе се песме и ојача његов комплетни хабитус у времену. Све што је написао, и поезија, и есеји и проза, најразличитијих тематско-мотивских колекција, у химнично-гротескној  авангардности израза, представљаће живи калеидоскоп једног непоновљивог аутора у галаксији српскога језика.

Стеван Тонтић је за Бранково коло превео две књиге с немачког језика, боље рећи приредио збирке поезије Рихарда Питраса и Јиргена Израела, али припремио и трећу – Петера Фелкера.  Прича око Рихарда Питраса много је занимљива, несвакидашња. Стеван и Рихард упознали су се на 16. Бранковом колу 1987. године. Наступили су на „рајском Стражилову“, али и у боемско-монденском ресторану „Липа“ (некада кафана „Линда“ у коју су навраћали Светозар Милетић, Лаза Костић, Исидор Бајић и Урош Предић) у Милетићевој улици (негдањем Лебарском сокаку) у Новом Саду.

Питрас је дошао из источног дела Берлина, тада још непорушеног зида. Испоставило се да је то на Бранковом колу било судбинско познанство. Они ће се касније срести у Берлину током Стевановог егзила у Немачкој (1993-2001), а Тонтић превести Рихардову књигу песама „Медена шиба“ и објавити у Бранковом колу (2003). И сâм сам се задесио после пада Берлинског зида у Питрасовом дому у Немачкој, са пропланцима књига на подовима његовога стана и много разноврсне, набацане, мушке и женске обуће у предсобљу. Питрас ме је фотографисао поред патрљка разваљеног берлинског зида и показао ми, гле, једну Давичову књигу песама на немачком.

У процес издавања Питрасове књиге у Бранковом колу укључили смо и Гетеов институт, па поред осталога „Медену шибу“ промовисали у тој институцији у Београду. Стеван је показивао велику посвећеност препевима с немачког, али и самој организацији контакта са Гетеовим институтом. Требало је доста папирологије и попуњених формулара да би наша племенита намера успела да продре кроз онај, још старији од Берлинског, зид немачке рационалности и административне прецизности. Као што је сâм чин писања (певања) доживљавао као узвишени чин у којем нема импровизације и „милости“, тако је и у овим техничким пословима око припреме штампања Тонтић био одговоран и велики професионалац.

Када је „Медена шиба“ изашла, послали смо из Бранковог кола ауторске примерке Стевану тада у Сарајево, где се био вратио након егзила. У убрзо, имао је нови наступ у Немачкој па је понео и два примерка књиге за Питраса. Јавили су ми се да уз вино прослављају излазак „Медене шибе“ у једној нашој кафани („Морава“) у Берлину.  У тој кафани сам се и ја нашао с Питрасом и Стеваном годину дана раније када сам (2001, 2002) одлазио у Берлин, управо по Стевановој препоруци. Газда кафане – Шумадинац, ожењен Бањалучанком, гостили су нас с великом пажњом, вредни и насмејани. А водич ми је по Берлину био песник Владан Ракић, већ деценију пре тога настањен у Берлину. Он ће касније у Бранковм колу објавити дирљиву књигу песама „Туговина“ (2007) и добити „Печат вароши сремскокарловачке“.

Најпре сам наступио у галерији „Терцо мондо“ Костаса Папанастасиуа у Берлину, грчког уметника, глумца и музичара, који је у целој Немачкој био познат по улогама Грка гастарбајтера у телевизијским серијама. Наступио сам и два пута на Хумболдтовом универзитету, код Весне Цидилко, шефице Катедре за славистику, па и на међународној студентској манифестацији „Орбис“, и дабоме на „Данима духовности и културе“ које је организовала Српска православна црква.

А онда петнаестак година касније, Јирген Израел, немачки песник добија на Бранковом колу међународну награду „Бранко Радичевић“. По Тонтићевој препоруци, дабоме, рукопис „Подневни псалми“(2017), опет у његовом препеву, објављујемо на српском језику, као облик награде уместо новца.  Оба наступају на свечаном отварању 46. Бранковог кола, у препуној  Карловачкој гимназији. Стеван својом беседом о Алексију Радичевићу свечано отвара манифестацију, а Јирген Израел прима међународну награду са Бранковим именом. Угледни немачки песник, дошао је са супругом-лекарком на Бранково коло. То је песник необичне биографије, по завршетку факултета одбио у Источној Немачкој да служи војску, па је две године провео у затвору.

Као сви песници из света, тако и Јирген Израел на Стражилову показује дивљење према Бранку Радичевићу сусрећући се са парнасовским абијентом где се налазе два споменика Бранку, један у подножју поред „Бранковог чардака“, подигнут 1974. године и други пирамидалног облика – на врху Стражилова, постављен два лета после преноса Бранкових земних остатака из Беча (1883).

На јубиларном 50. Бранковом колу, опет по предлогу Стевана Тонтића, гост нам је био песник Петер Фелкер из Немачке. Одушевио се наступом у нашој најстаријој гимназији где се Радичевић школовао (1835-1841). Стеван ми је предложио да објавимо књигу од четрдесетак Фелкерових песама које је већ препевао на српски. Јавио сам му крајем децембра да ће Бранково коло ту књигу штампати ове године, о свом трошку, а током трајања Европске престонице културе у Новом Саду, која је одбила да финансира пројекат, то јест књигу поезије Бранка Радичевића на десет европских језика. Тај гест веома је удаљен од свести о значају и путањи нашег лирског младенца Алексија Радичевића (Славонски Брод, Земун, Сремски Карловци, Темишвар и Беч).

Стеван је својим доласцима увеличавао стражиловски Парнас и карловачки Сион, а онда и „српску Атину“. То је песник који није фолирао своју зачараност поезијом, нити показивао надменост тако својствену ситним душама. Није се заустављао у једном освојеном   поетичком обрасцу, био је авангардан и многостран по ширини и дубини умножавања снаге талента. Склањао се од политичара као од „живе буктиње власти“ која је са димом за гушење интелектуалних слобода одувек долазила из таме.

Тонтић је заиста велики песник, неспорне вредности, значајан у времену, са делом које ће само расти и бити песничком круном српскога језика. Многи му нису били ни до колена, ни пре рата у Сарајеву, ни после одласка у Немачку, нарочито – по повратку у Сарајево, а онда и доласком у Нови Сад где је провео свега седам и по година формално прихваћен, а суштински несхваћен од Јуда књижевног „естаблишмента“ изуједаног сујетама и завишћу. Али, Стеван је свугде носио насмејани песнички ореол и душу доброга човека, која му је вијорила у племенитим очима, па и онда кад је почео да телесно поболева.

И кад је играо шах на Бранковом колу, на турнирима по сећању на Радичевића-шахисту (тако сведочи Јован Ђорђевић у Земуну средином 19. века), било је то поетско-филозофско уношење у позицију црно-белих фигура на табли, као да се заиста ради о борби на живот и смрт. Знао је да ову древну игру, која је више од игре (тајна са неумитним законима), није створио човек, већ  ју је вишим чудом затекао на планети као мистични компас за усмеравње добра и зла у непрекидном динамизму живота. Стеван је и у шаху видео да са плана симбола игра прелази у  голи живот.  Искежену гримасу смрти на невиним лицима обичних људи у рату, сав апсурд загрљаја идеолошких механизама са врелим цевима оружја, опевао је у чувеној збирци поезије „Сарајевски рукопис“, која је преведена на више језика.

Кад већ поменух да је Тонтић наступао на Бранковом колу и као уредник, да не пропустим долазак сарајавске издавачке куће „Свјетлост“ на 17. Бранково коло.  Био је то понедељак, 12. септембра 1988. године у 19 сати, у славној новосадској библиотеци у Дунавској 1.  Приређена је изложба нових књига и разговор са тада актуелним ауторима „Свјетлости“, неки су били и из Србије: Милорад Павић и Видосав Стевановић, те Душко Трифуновић, Ирфан Хорозовић, Ранко Рисојевић, Бранко Чучак, Дарио Џамоња, Дејан Гутаљ, Миленко Стојичић и Селим Арнаут. У несвакидашњем програму учествовали су и Јово Медан, председник Издавачког савета „Свјетлости“, Гаврило Граховац, директор издавачке делатности, Иван Ловреновић, главни и одговорни уредник, те Стеван Тонтић, Алија Исаковић, Љиља Цикота и Марко Марјановић, уредници.

У оно време, сарајевска „Свјетлост“ била је једна од највећих издавачких кућа у Југославији. Многи сарајевски песници и писци гостовали су на Бранковом колу, па нам се тада учинило да не би лоше било да представимо и ову издавачку кућу где је, ето,  као лектор радила и моја сестра Нада. После завршене гимназије у Приједору, дипломирала је нашу књижевност и језик  на Филозофском факултету у Сарајеву.  И она ће бити приморана да напусти Сарајево и дође у Нови Сад, свој родни град.

Елем, динамичан беше сусрет с писцима „Свјетлости“, расположени за наступ, чула се ијекавица, предочен план даљег деловања, но нико није веровао да ће рат захватити ове просторе и разбити Југославију у парампарчад.  Лично сам водио ово књижевно вече, био модератор што би се данас рекло.  Право задовољство бити домаћином оваквој екипи сарајевске мега-издавачке куће, што су крунисали учестали аплаузи однеговане публике Бранковог кола.

У истом простору, истога дана,  у 21 сат почело је песничко вече под називом „Савремена поезија Босне и Херцеговине“: Изет Сарајлић, Веселко Короман, Душко Трифуновић, Џемалудин Алић, Абдулах Сидран, Марко Вешовић, Велимир Милошевић, Ђорђо Сладоје, Илија Ладин, Стеван Тонтић, Бранко Чучак, Ранко Рисојевић, Дејан Гутаљ, Ферида Дураковић, Миленко Стојичић и Селим Арнаут. Песнике је представио и о њиховој поетици кратко а прецизно говорио, главом и брадом –  Стеван Тонтић.

Различите поетике и начини казивања песника омогућили су публици незабораван доживљај. Иначе, увек је неко од песника из Сарајева долазио на Бранково коло. А сада су се појавили сви на једном месту. Међу њима и Изет Сарајлић, са својом специфичном боемијом и шармом. На Душка Трифуновића  смо већ били, као на побратима, навикли, он је и добитник „Бранкове награде“ (1960) у Сремским Карловцима за првенац „Златни куршум“. Тада нико не би ни помислио да ће његови земни остаци лежати у Сремским Карловцима на гробљу Черат, и да ће му на Видиковцу бити постављен споменик, рад изузетног сремскокарловачког вајара Стевана Филиповића. Пре коју годину, у пратњи Богице Мијатовића, аутора важне књиге („Памтите ме по пјесмама мојим – Душко Трифуновић“),  Абдулах Сидран дошао је на Видиковац да види у бронзи свога славног Сарајлију.

И ко би на 17. Бранковом колу претпоставио да ће за коју годину Сарајево упасти у велики ратни вихор, и да ће управо Душко отићи заувек из тога града. Отишли су и и Бранко Чучак, и Ђорђо Сладоје, и Дејан Гутаљ, и Стеван Тонтић, и други. Живот приређује обрте и учи нас за нашег века да ништа није сигурно на овом свету, да све може да се изроди у своју супротност, и да свако има своју „наталну карту“.

У галерији „Форма“ у Новом Саду, поменутог дана, у 22 сата, у рубрици „С песницима у поноћ“ наступили Изет Сарајлић и Илија Ладин. А гошће – Љиљана Петровић и Јованка Башичевић. И овај програм проистекао је из претходног. Био је то на неки начин, у нашем еснафу, већим делом „дан Сарајева“, па су се као песници „огледнули“ Сарајлић и Ладин, чије је право презиме било Козић. Тихозборећи Изет, са цигаретом у нагорелим прстима,  и пламтећи Ладин са много покрета, гестова и тикова. Стеван је волео обојицу као песнике, а од Ладина је чак понешто „преузео“ у тиковима и гестовима. Изет је словио за, на неки начин, „рационалнијег“ аутора на плану израза, док је Илија био „ирационалан“, непредвидив, његове песме имале су многа раскршћа, скретнице и окретнице. Све у свему, много леп сусрет, са музичким додацима Љиљане Петровић и водитељком Јованком Башичевић, која је прочитала Бранкове стихове као увод и завршницу овога чудовитог „ песничког натпевавања“.

Стеван Тонтић био је песник који је, без патетике говорећи,  животом залегао за сваки свој стих. Ништа га није могло поткупити да би се одрекао и једног јединог стиха у богатом свом опусу. То је песник коме је поезија безрезервно представљала духовну осовину бића и псалмичну потпору за сваки нови неизвесни дан. Знао је да се у једном једином дану могу догодити непредвидива изненађења и обрти као у целом животу сваког човека. О том „испадању из шина“, и линији где све може да се склизне у пропаст или тријумфално окрилати, певао је овај несвакидашњи песник. То је поезија која не живи за  једну или неколико сезона,  она пледира за вечни пламен међу звездама.

Поред низа важних награда, добио је и висока признања Бранковога кола: „Печат вароши сремскокарловачке“ 2001. године на 32. Бранковом колу и  „Статуету Бранка Радичевића“ за укупно песничко дело, 2017. године на отварању 46. Бранковог кола у чувеној Карловачкој гимназији у којој је гостовао много пута.

Завичајно гледано, Стеван Тонтић (1946-2022) изданак је оних крајишко-босанских књижевних бардова који су укупном корпусу наше поезије и литературе дали неизбрисив траг: Петар Кочић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Драган Колунџија и Душко Трифуновић.  Рођењем под Грмечом, у Грдановцима код Санског Моста, основну школу похађао у родном селу и Лушци Паланци. Завршио два разреда Гимназије у Санском Мосту, а потом се пребацио у трећи разред Учитељске школе у Приједору.

По завршетку приједорског школовања, враћа се у Грдановце, о чему и сâм записује: „Као учитељ радио сам, испуњавајући жељу својих родитеља, годину дана у нашем селу, уписавши ванредно прву годину на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје ћу потом редовно студирати, наћи љубав свог живота и дуготрајно пребивалиште. Није ми се остајало у селу, у кожи сеоског уче – страховао сам да ће ми постати тијесна.“

При помену Приједора, сећам се како смо 1990. године боравили лепим поводом у граду наше младости. Наиме, са трочланом екипом Радио Новог Сада дошао сам у Поткозарје ради снимања нове емисије о народној ојкачи.  Годину дана раније ту сам с новосадском телевизијом снимио емисију „Ојкача, вековна песма Поткозарја“, која је имала огроман одјек у оној Југославији.  Позвао сам и Стевана из Сарајева, он се радосно одазвао. У Поткозарју смо боравили три незаборавна дана, од села до села, с људима који имају духа и дара за ову древну певанију. Стеван је иначе, уз Рисојевића и Килибарду, био рецензент првог издања моје култне књиге „Ојкача“. Ширећи руке и падајући у звонколики смех, дивио се чудесним примерима римованог двостиха: „Селом вика, ожени се дика,/ ој, народе, то је политика!“ У књигу је ушао и овај његов пример: „Ој,жандари – пушке на рамена,/ ето мене напола вилена.“ По завршетку снимања у Приједору, наредене године (1991) на Фестивалу југословенских радија у Охриду, емисија Радио Новог Сада, „Од бећарца до ојкаче“ освојила је прво место.

Студије филозофије са социологијом Стеван Тонтић завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву. Етаблирајући се у главним граду Босне и Херцеговине као врхунски и оригинални млади песник и интелектуалац, један је од оних (Сидран, Ного, Ости, Вешовић) које препознаје Душко Трифуновић негујући их као млађу песничку браћу. Вредни Севан Тонтић долази на место уредника сарајевске „Свјетлости“. И све је изгледало сасвим примерено заслуженој животној позицији у граду на Миљацки, кад – крену рат у „босанском караказану“!

Очајан и ошамућен бесмисленошћу грађанског рата у БиХ, у егзилу у Немачкој он пише: „И рат и егзил су ванредна егзистенцијална стања која обично дуго трају а остављају трајне последице. За сваку осетљиву душу рат је највећи бесмисао. Нарочито грађански рат, у којем се међусобно убијају људи исте крви, истог језика, истих или веома сличних верских уверења и културних навика. Ситуација егзила повољна је утолико што не морате да стрепите за голи живот, али сте изложени многим другим недаћама. Обездомљени сте, обесправљени, бачени у туђ језички простор у којем ћете заувек остати странци.“

И, Тонтић се враћа у Сарајево, али то више није то. Не бира Београд, већ са супругом Снежаном 2014. године настањује се у Новом Саду. Поновним одласком из Сарајева и доласком у „српску Атину“ да живи и пише, Тонтић силно ојачава песнички Нови Сад, где је пре њега, крајем 20. века, стигао из Зрењанина (после Београда и Сарајева) и његов громадни крајишки земљак Милан Ненадић. Почетком ратних сукоба деведесетих, у Нови Сад из Сарајева пристиже и Душко Трифуновић. Тако је „српска Атина“ била добила три највећа могућа песничка појачања родом из западне Босне (крајишког дела данашње Републике Српске), чије ће биографије и дело несумљиво оставити дубок белег у књижевној историји Новог Сада, панонског поднебља и Србије у целини.

Подалеке 1987. године објавио сам у „Летопису Матице српске“ есеј „У славу постојања“ о Тонтићевој књизи „Праг“ (Свјетлост, Сарајево, 1986), а годину дана потом уврстио га у књигу огледа, есеја и критика „Прокрустова постеља“ (Стражилово, Нови Сад, 1988). Поклонио сам Стевану примерак на 17. Бранковом колу где смо, на Рибарском острву у Новом Саду, на ручку, попричали о наслову моје нове, али и о његовој поменутој песничкој збирци.

У езотеричном смислу, праг је граница између вањског и унутрашњег, световног и светог, он симболише одвојеност и повезаност, могућност сједињења, помирења. Ово друго остварује се ако домаћин дочека госта на прагу и уведе га унутра. Оно друго, пак, остварује се ако дошљака нико не дочека, па овај остаје на прагу. Да би се прешло преко прага нужно је поседовати чистоћу тела и душе. Пред прагом се пада ничице и љуби. И, коначно, праг је граница светлости, средиште света, слика универзума, симбол уточишта, мајке и заштите. У Тонтићевој поезији јављају се ове слике: „праг наше куће – осовина свемира“, „душа под прагом“ и „(свјетлост) ти запљускује кућни праг музиком бесконачног“.

У песми прекогнитивне моћи –  „Праг и пропадање“, дата је слика преласка преко кућног прага: „падање у бунар Велике Животиње“, „пропадање меса кроз рупе васионске“, суочавање са „празнином и „старим будаластим ништа“. Предочено је растакање фантазмагоричних слика детињства и безазлене завичајне хармоније, пуцање тихог „тока ствари“ на огњишту, рушење конструкције очинског дома и одржање, при том, кућног прага: „рушење свемира на кровне скеле/ сламање крова/ отпадање дувара/ погибија црквених звона/ погибија руке која је повлачила уже/ погибија твог гласа/ само је праг на своме месту/ чврсто положен у темеље.../ ту корак мој пјевуши и ту гине“.

Стеван Тонтић је прошао путању песника који пева о идили завичајног прага, али и о кућном пепелу у крви и ватри ратног пустошења. Период егзила у Немачкој, донео је Тонтићу другачију поезију, лишену „филозофских лекција“ из мирнодопских „слатких“ тема, поезију која се окренула катарзично-молитвеним резонанцама и призивима Бога, у спознаји да нема границâ људској похари и греху у савршеној творевини природе и живота на планети Земљи.

 

                                                                                             

 

Стеван Тонтић

СЈАЈ И МРАК

 

Никад толико сјаја у ваздуху,

никад толико жара у висинама

као овог љета.

Никад такво блистање Творца

у свакој биљчици, звјерчици, стварчици,

у млазевима, у плодовима.

Свака ствар дарнута свјетлошћу

у безумну љепоту рони,

прашина са пута пије до безнани

мајчино млијеко небеско.

Никад таква света бистрина,

никад овакво мирисно подне.

Никад, никад оволики мрак

натоварен на људе.

Никад оволика планина мрака

на племену овом, дивљем и њежном,

у сјају коначном, предсњежном.

 

     Из  „Антологије српске поезије (1847-2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.

 

На фотографији из албума Бранковог кола: Стеван Тонтић, Јирген Израел и Ненад Грујичић поред споменика Бранку Радичевићу у дворишту Карловачке гимназије, 2017.