Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

СОНЕТНИ ВЕНАЦ ЗА НОВАКА ЂОКОВИЋА

slika

 

НЕНАД ГРУЈИЧИЋ ПОСВЕТИО НОВАКУ ЂОКОВИЋУ СОНЕТНИ ВЕНАЦ "СЛАМКА МЕЂУ ВИХОРОВЕ"

 

У "Недељном Блицу" 16. јануара 2022. године изашао је сонетни венац Сламка међу вихорове Ненада Грујичића посвећен Новаку Ђоковићу.

Доносимо венац у целини, са ексклузивном напоменом у којој аутор, поред осталога, објашњава и занатски део ове вековне песничке творевине посвећене нашем и светском највећем тенисеру и спортисти свих времена.

 

 

 

 

СЛАМКА МЕЂУ ВИХОРОВЕ

 

 

1.

 

Ноћ и дан се смењују у трену,

смутно време преплавило људе,

медијима – игла у рамену,

што не може нека опет буде.

 

Мили Боже, на свему ти хвала,

је ли ово и последње време,

на човека подигла се ала,

пандемија сатанско је семе.

 

На екрану увек иста слика,

са душама потонули људи,

медицином хара политика,

 

планета се још из зла не буди.

Депресија по лицима гаца,

око смрти живот се палаца.

 

 

2.

 

Око смрти живот се палаца,

демон-закон на сва звона јавља,

потерницу  Мусолини штанца,

на главу се нова замка ставља.

 

А слобода, шта се са њом збива?

Где несташе и част и јунаштво?

Али – једна легенда је жива,

не дâ свога образа будзашто.

 

Нови витез, казати се мора,

узлетео с лоптицом тениса,

допутовô преко седам мора

 

на континент  кенгурских тестиса.

И, одатле харанга на њ крену,

вест за вешћу прља васељену.

 

 

3.

 

Вест за вешћу прља васељену,

збогом свете некадањи рају,

човечанство изгубило цену,

трач и губа у недоглед трају.

 

А тај младић духовнога вида,

слуша све то у црној хапсани,

домаћини немајући стида

вражјом влашћу су хипнотисани.

 

Преци су им домороце тукли,

убијали, у ланце везали,

бели морал до нуле су свукли,

 

сви смо за њих себри и вазали.

Нема код њих Бога и светаца,

аждаја се огњевима баца.

 

 

4.

 

Аждаја се огњевима баца,

нема мача а да је распори,

по визији пресветих отаца

стигô јунак својој дијаспори.

 

Ужичко се коло распомами

у Мелбурну, па нека се прича,

хеј, душмане, молим те не драми,

овде Новак песмом се велича,

 

а с разлогом, по Божјој истини,

да, дабоме, јер неправду трпи,

а ти маску с маске своје скини,

 

мизантропе, у спљуваној крпи.

Ено вихор низ пустињу пири:

ко то светску силу узнемири?

 

 

5.

 

Ко то светску силу узнемири,

тлачен народ уз Србина с’ диже,

девет пута он пехар подиже,

а десети желе да не прими.

 

Каква-таква демократија је,

дала судству моћ да шири крила,

шта старије: кокош или јаје,

научила школу светска сила.

 

Адвокати нашега Новака

пронађоше длаку у јајету,

то судији беше јака квака

 

па пресуди у корист Нолету.

Пред судницом опет коло вије

узвративши  као нико прије.

 

 

6.

 

Узвративши  као нико прије,

Ђоковић се нађе на слободи,

нек се знаде, сило, шта је чије,

и ко опет на табели води.

 

Људска раса, одојче свемира,

јоште нема на Земљици мира,

жбир послушни врагу рапортира,

ситној души  мрак на уво свира.

 

И – нова се потерница шаље,

ликују и голи трансвестити,

опет шејтан за правду не хаје,

 

још ће зала свуда наместити.

Кад се љута таштина потпири,

ђавоља се неман повампири.

 

 

7.

 

Ђавоља се неман повампири

и невоље груну са свих страна,

клевета се за клеветом шири,

лаж остаје лажју неопрана.

 

Моје племе сном мртвијем спава,

покуњене главе редом ћуте,

где власт сикће, ту не ниче трава,

бургијаши нови раствор муте.

 

Опет лају на Херкула сина,

плаше га се да их не поруши,

властодршци са блатних низина,

 

он с Олимпа где бескрај певуши.

Благо оном ко с њим сузе лије,

ој, Новаче, као тебе није.

 

 

8.

 

Ој, Новаче, као тебе није,

једна сламка међу вихорове,

ал’ чудо је шта у себи крије –

родно гнездо, очи соколове.

 

Кад те неко дотера до зида

и помисли да си готов тада,

твоја мисо талентом  се вида

а тај други у бездање пада.

 

Обнавља се хајка на те, друже,

радују се скотови-џулови,

око тебе змијурине круже,

 

у чељуст би свака да т’ улови.

Вести пљуште како коме прија,

крдо слуша, покорно се свија.

 

 

9.

 

Крдо слуша, покорно се свија,

светски Молох све би да прогута,

проклет злодух, црна кукувија,

низ кањоне сенка смрти плута.

 

Смисô неста, занемели људи,

тоне нада, худа глупост влада,

дошло време разврата и блуди,

ништавило одсвуд се прикрада.

 

Свуда дрежде „социјалне мреже“,

но портале и луде платформе

људски мозак не може да веже –

 

садржај је трулији од форме.

У гунгули свако сваког стриже,

од људи се само  један диже.

 

 

 

10.

 

Од људи се само  један диже,

ти, Новаче, у своме подвигу,

што си даље, са нама си ближе,

и кад – тешко, не задајеш бригу,

 

јер твој белег небеског је ранга,

ти проносиш са Балкана сагу,

све понео са кућног си прага,

породични ореол и снагу.

 

Ао, данче, ала си ми бео,

говорим ти и додајем стално,

још би` дуго гледати те хтео:

 

форхенд, бекенд, све је маестрално!

На све стране певам и то прија:

види, свете, ово је Србија!

 

 

11.

 

Види, свете, ово је Србија,

попољ-лисје, травке и латице,

овде Новак на све стране клија,

чуј славује, орлове,  жар-птице...

 

Свуд звукови, мириси и боје,

песме младих, бербе, виногради,

над цвећем се зујне пчеле роје,  

живот бруји и медом се слади.

 

А около ватромети страха,

маске крију уплашене усне,

вукодлак би јоште мало краха,

 

над Балканом повечерје гусне.

Србија се из пепела диже

и њен Херкул што у Мелбурн стиже.

 

 

12.

 

И њен Херкул што у Мелбурн стиже

да победи вешце и здухаче,

расну мржњу што заразно гмиже

и смак света, потопске јахаче.

 

А с најгорим хоћу да се борим,

ту је моја рука и победа,

из тог боја семенку да створим,

да из плода народ ме погледа.

 

Ао, свете, мио и премио,

сва времена у тебе су стигла,

красно ли те Вишњи удесио,

 

ми смо ситна, али важна цигла,

чак и ако ципела нам зине,

ћерај, сине, циклоне и тмине.

 

 

13.

 

Ћерај, сине, циклоне и тмине,

неће торбар ударити на те,

ти се чувај људске запремине,

она шаље атомске гранате.

 

Надо моја, ниси ваљда пена,

свет ће овај опстати са Богом,

планета је као мила жена,

породиће добара још много.

 

Искушења на све стране пламте,

дај благослов оном ко те гања,

кајања се и опрости памте,

 

испод тога реч је много тања.

Нема веће силе од истине,

у борби се победнички гине.

 

 

14.

 

У борби се победнички гине,

то је васкрс сина Божијега,

земни живот као пара плине,

ма и био одваљен од брега.

 

Прође Ирод кô обична мрља,

оста Христос и молитве њему,

без духовног човек страшно брља,

хвала Боже на овом и свему.

 

Ко год сматра да другога може

сатирати а на правди Бога,

тај је комад своје пасје коже

 

натакао на два вражја рога.

Ако у сну громови те прену,

ноћ и дан се смењују у трену.

 

 

15.

 

Ноћ и дан се смењују у трену,

Око смрти живот се палаца,

Вест за вешћу прља васељену,

Аждаја се огњевима баца.

 

Ко то светску силу узнемири,

Узвративши као нико прије,

Ђавоља се неман повампири,

Ој, Новаче, као тебе није.

 

Крдо слуша, покорно се свија,

Од људи се само један диже,

Види, свете, ово је Србија

 

И њен Херкул што у Мелбурн стиже.

Ћерај, сине, циклоне и тмине,

У борби се победнички гине.

 

 

 

 

НАПОМЕНА

 

Чудом званим lucida intervala (светли тренуци илити надaхнуће) написах, боље рећи испевах сонетни венац посвећен Новаку Ђоковићу у тамним данима наше цивилизавије. У својој књижевној каријери написао сам девет сонетних венаца, ово је десети. Сада сам одабрао стих десетерац, народни, епски, у књижевној науци познат као асиметрични (4+6), са цезуром (паузом) иза четвртог слога.  Могао сам дабоме венац написати и у другом стиху, у другачијем метру, у дванаестерцу-александринцу на пример, али сам се с разлогом одлучио за асиметрични десетерац, наш чувени епски метар.

Постоји и симетрични десетерац (5+5) који није епски, са цезуром (паузом) иза петог слога. Дакле, епски десетерачки метар који је јединствен у Европи и свету. Он је познат као наш, српски, овде на Балкану творевина у српском језику, у усменој књижевности препознањив и као наш гусларски стих, јер се овај десетерац редовно пева уз овај чувени инструмент који је своје поштовано место, поред осталога, нашао и као незаобилазан експонат европске културе у централном музеју Берлина. Јохан Волфганг Гете у сусрету са Вуком Стефановићем Караџићем у 19. веку био је зачуђен и изразио дивљење поменутом десетерцу и темама и мотивима које он обухвата и опева у српској народној поезији, а тиме и у кутурној баштини човечанства. Узгред, Гете је рекао да је превођење језика на друге језике највећи светски посао.

Као песнички облик, пак, сонет је настао пре више од седам векова у Италији (начувенији песник – Франческо Петрарка). Састављен од два катрена и два терецета, сонет има укупно четрнаест стихова које аутор може римовати на разноврсне начине. То је светски песнички облик који је населио практично све језике наше планете.

Сматрао сам да поводом нечувеног планетарног скандала са Новаком Ђоковићем, изазваног од стране Аустралије, и те како има смисла да суочим, то јест уткам примарни, то јест репрезентативни српски народни поетски метар ( епски десетерац) у светски песнички облик (сонет) и тиме добијем јаку симбиозу песничке синергије на плану форме. А онда, и даље, да створим  сложену уметничку форму која се зове сонетни венац (петнаест сонета).

Завршни сонет, петнаести по реду, зове се магистрални илити мајсторски. Сматра се много важним, мајсторским, уколико тај завршни сонет поседује конкретан акростих на значењском плану (почетна слова свих четрнаест стихова), који у овом случају гласи: НОВАКУ ЂОКОВИЋУ. Срећна је и на неки начин судбинска околност да његово име и презиме, у трећем падежу – дативу) има тачно четрнаест слова. Без тога не би било могуће извести акростих са Новаковим именом. И тек да придодамо, тениски комплекс Новак у Београду има четрнаест терена.

Својим строгим обликом, сонет подсећа и на тениски терен. Ту нема измена димензија и правила игре. Међутим, иако се одржавају увек на терену  истих димензија и правила, тениски мечеви се разликују по свом садржају, резултатима, лепоти и уметности. Амерички књижевник Роберт Фрост изјавио је за песнике целог света важну ствар – да писати слободан стих исто је што играти тенис без затегнуте мрежице. Тиме се и он придружио критици тзв. слободног стиха у 20. веку, који многима недовољног песничког талента омогућава да живе у заблуди да су песници. Дакле, певати у сонетном облику илити у тзв. везаном стиху својеврсни је пандан игри на тениском терену са поменутом затегнутом мрежицом.

У овом венцу користио сам тзв. „Шекспиров сонет“ који поседује чувену укрштену риму, с тим што два завршна стиха морају имати парну риму. Тај облик римаријума изгледа овако:  abab cdcd efef gg.  Понеки сматрају да је тај куплет од два завршна римована стиха могуће и визуелно одвојити, што ја нисам учинио да бих визуелно заштитио облик сонета. Дакле, англосаксонска варијанта сонета шекспировске провенијенције нашла се у загрљају са српским народним десетерцима од главе до пете.

Уза све речено, на плану комплементарног смисла и значаја, може се закључити и видети да је сонетни венац о нашем младом „старина Новаку“ испевало већ у својим познијим годинама „дијете Грујица“, а у контексту што се никада није догодио на планети Земљи.