Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ОТАЦ И СИН, ПЕСНИЦИ ИЗ СЛОВЕНИЈЕ ...

slika

Сремски Карловци - Нови Сад, 28. актобар 2021.

 

О ЦИРИЛУ И ЈАШИ ЗЛОБЕЦУ, И ДРУГИМА, И О ЈОШ ПОНЕЧЕМ, УКРАТКО  

 

Док на целој планети бесни лудило пандемије, (анти)вакцинације и медијског једноумља, и добија ирационалне облике који вуку ка ауторитарним временима, присећање на неке, бар привидно, нормалније дане, припомаже да останемо при здравом разуму и тако богоугодније промишљамо и данашњи контекст.

Дабоме, ту се обнављају и рађају емоције које подстичу на нова надахнућа и дела, ум није усамљен, греју га осећања из прошлости - да усмери свој рацио ка (неизвесној) будућности. Дакле, није ово нешто кобајаги, већ заиста ту, око нас, нешто стварно. Али и ово наше, ово што исписујемо, више је него стварно, снага талента у новоствореној збиљи, слика живота са прекогнитивним знацима пријатељског радовања, загрљаја и дружења.

У она рана времена Бранковога кола, подразумевало се да гост буде и неко од песника из Словеније. Далеке 1979. године Бранково коло је отворио Тоне Павчек. Осим Томажа Шаламуна, Иве Светине, Марјана Пунгартника и других, током наредног периода, на 13. Бранково коло, 1984. године дошли су отац и син, Цирил и Јаша Злобец. То је био редак догађај – отац и син, песници. Оба су носили браде, као и ја све време. Цирил – лепо одело, а Јаша, мало необавезније обучен. Јаша је говорио да већ преводи српске песнике.

Поменули смо и Сречка Косовела (1904-1926), словеначког песника који је у двадесет другој напустио свет.  За живота није објавио књигу, а ипак се сматра једним од најзначајнијих словеначких песника. У малом броју, али остварених песама имао је присутну слутњу смрти, то јест екстатични доживљај природе и живота, и све то претварао у екстазу смрти. Поредили смо Бранка и Сречка, два култа.

У мојој канцеларији у Сремским Карловцима, испод портрета Бранка Радичевића (рад Лазара Микулића, ученика Уроша Предића) неко рече Бранкове стихове: „Лисје жути веће по дрвећу,/ лисје жуто доле веће пада,/ зеленога ја никада више/ видет` нећу.“ Јаша Злобец је преминуо пре свога оца, 2011. године, а Цирил у 94. години живота (2018).

На фотографији коју је урадио Мартин Цандир, уз Цирила, Јашу и мене, налази се и Петру Крду из Вршца, у Карловачкој гимназији, пре свечаног отварања 13. Бранковог кола. Крду је често био насмејан осим кад би почео да говори о литератури, тад би се нагло уозбиљио, а очи би му светлуцале као два жишка. Био је стопостотно посвећен књижевности.

Свечано отварање 13. Бранковог кола (Бранковог кола ’84) почело је у 11 часова у Карловачкој гимназији. Манифестацију отворио угледни македонски песник и академик Блаже Конески. (О овом угледном госту каним писати опширнији текст.) Наступили су песници из разних крајева Југославије: Цирил Злобец, Изет Сарајлић, Јеврем Брковић, Драгомир Брајковић, Агим Дева, Јожеш Пап, Гојко Јањушевић, Петру Крду, Михал Рамач,  Мирослав Демак и – Миливој Славичек (представник Горановог прољећа). Такође, као представник Горановог прољећа, угледни загребачки глумац Златко Црнковић. Ту су били и млади глумци, студенти Академије уметности у Новом Саду: Тијана Максимовић и Весна Ждрња. Затим, Мјешовити пјевачки збор „Ђуро Салај“ из Славонског Брода. Извели су чувено Бранково коло Јована Пачуа, пола године после заједничког обележавања 160. рођендана Бранка Радичевића у Броду на Сави.

У музичком делу програма – славна новосадска певачица Љиљана Петровић, изузетна сарадница Бранковога кола, и виолончелиста Решад Јахја, па оперска дива Вера Ковач Виткаи у калвирској пратњи Еугена Гвозденовића. Нови режисер – млади Бранислав Свилокос, озбиљан и амбициозан, са упаљеном цигаретом, често. (Нажалост, коју годину потом несрећним случајем млад је преминуо, и о томе имам понешто записано.) На предлог Винокића, на Свечаном отварању била је и водитељка Јованка Башичевић, позната спикерка Телевизије Нови Сад, пријатног лица и погледа, осетило се да јој души прија овакав уметнички ангажман наспрам информативног програма и читања свакодневних вести.

Био је 7. септембар 1984. године, прошло пола године од подизања споменика Бранку Радичевићу у Славонском Вроду, где је организована свечана академија, велики програм, бројни садржаји, подигло се у радости, тако је личило, цело родно место Алексија Радичевића. Ко би рекао да ће седам година потом, тај споменик (рад Јована Солдатовића) у Славонском Броду бити срушен. И до дана данашњег није подигнут, ниједна држава не чини ништа.

Ми смо већ тада зачињали у Бранковом колу разговоре на тему Алеје песника на Стражилову. То је идеја која би могла једног дана бити реализована. Чудо је да Европска престоница културе у томе не види оригиналан и несвакидашњи подухват, пројекат који остаје у времену после организовања поменуте манифестације. Извесна глувоћа постоји и код тзв. надлежних у локалном миљеу, али зато они одобравају измену Просторног плана Општине Сремски Карловци.

Наиме, поред осталог, пољопривредно земљиште које  вековима служи као виноградарско, култно и свенародно, познато у свету, постало би зона за експлоатацију рударских сировина, конкретно, глине за израду цигала и црепова у погонима карловачке циглане која се, гле чуда, зове „Стражилово“. То је тема о којој би се могло убудуће опширније писати, понајпре са становишта истинољубиве борбе за очување јединственог културно-историјског и дионизијског наслеђа Сремских Карловаца и Стражилова, чији духовни амблеми и симболи досежу антологијске висине у овом делу Европе.

                                                                                                                                                        Ненад Грујичић

 

 

 

Ненад Грујичић

АЛЕЈА ПЕСНИКА

 

Вајар Јован Солдатовић, Микина је тo идеја,

говорио где год стигне – да на рајском Стражилову

све до младог Бранка треба да се пружи и алеја

 

нова, светска, јединствена, пењућ’ се на Фрушку гору,

све до гроба песничкога, да оживи стара стаза.

Његош, Гете, Змај и Пушкин – све расте у метафору,

 

ено Бодлер и наш Дучић већ прескачу преко јаза,

Еминеску и Петефи, аој, свете, лисје жути,

и Мицкјевич и Петрарка, а – зелено, који кâза?

 

Дис Петковић и Песоа, сваки своју песму слути,

а Црњански сâм долази, његово је Стражилово,

језици се чују, разни, стооки су Божји пути.

 

Хоћемо ли ил’ нећемо подигнути чудо ово?

Кад Хајделберг, ето, има и Алеју филозофа,

зашто нови Парнас не би било наше Стражилово?

 

Ми немамо као Немци за рацио јаког штофа,

ал’ имамо емоцију која грлом у јагоде

ил’ изнесе ил` изгуби русу главу лудих снова.

 

Бранко чека, деца хрле, Стражилову песме годе,

нек’ алеја свих песника буде симбол Божјег дара,

да на свету пуном зала, на Фрушкој се добра роде,

 

српском речју да оживи вавилонска кула стара.

 

 

                  (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)