Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

САМОРОДНИ ДАР ИВАНА ХАЈТЛА

slika

 

Сремски Карловци - Нови Сад, 24. октобар 2021.

 

ГЛУМАЦ ХАРИЗМАТИЧНОГ БЕЛЕГА У ВРЕМЕНУ

 

Већ при првим сусретима с Иваном Хајтлом на Бранковом колу, осетио сам, млад, оно што би филозофи често рекли,  онтолошки извор доброте почев од погледа, поздрава, руковања и првих реченица које су биле топле и пријатељске, пуне живота и искуства. Иван Хајтл (1918-2005)  био је громада у богатом спектру глумаца Српског народног позпришта. Остварио се као позоришни и филмски глумац, изванредан тумач разноврсних карактера, и тиме припадао, поред осталога, најпознатијим комичарима у бившој Југославији. Одиграо је преко сто педесет позоришних улога и мноштво других у филмовима, телевизијским серијама, радио и тв-драмама.

Памтим разговоре на Стражилову, у Сремским Карловцима и на нашим путовањима стазама Бранка Радичевића, у Вуковар и Славонски Брод, те на „Гораново прољеће“ у Загреб и Луковдол. Када би дошао у Бранково коло и сео на стару орахову столовачу, која је имала ширину за његово крупно тело, или се нашли на Стражилову на "Бранковом чардаку", одмах би се указале бујне црне обрве што високо лете по челу изнад разрогачених тамних очију са пуно белине, крупан глас као из бачве илити каце боље рећи, лице у непрестаном чуђењу, жеља да каже нешто што дотад никад није.

Ја сам тада објавио књигу о Бранку, па сам био крцат новим сликама и детаљима из песниковог живота.  Занесен Бранком до неба, у готово свакој прилици волео сам понешто од тога да испричам,  што је чика Ивицу много занимало и радовало. Имао сам утисак да он то све намах уграђује у накакав свој унутрашњи „уметнички мотор“ који упија сваку честицу, греје и припрема се за нову интерпретацију, негде и некад. Тако прави глумци раде, узимају оно што и не очекујеш, и са твога лица, и из твојих речи, из туђе гестикулације, све упијају и „варе“, они непрестано раде.

Још младићем у родном Осијеку био је омамљен „храмом богиње Талије“, али му се није посрећило да одмах ступи на „даске које живот значе“. Пето дете у сиромашној породици, морао је после мале матуре да ради разне физичке послове да би опстао и он и његови најближи. Пре Другог светског рата запошљава се у фабрици обуће Бата у Борову као радник за машином за прераду гуме. Одлази у војску у  времену великих искушења, али га присилно мобилишу у домобранске јединице, из којих је побегао. Следи хапшење, војни суд, и робијање у Гоњој Шлезији.

Напокон на слободи, нашавши се у Сомбору завршава курс за конобара и запошљава се у хотелу, али јака жеља за позориштем укључује га активно у сомборски театар, где проводи десет година, и формира своју породицу. Утом прелази у Српско народно позориште у Новом Саду где остаје до краја. Са супругом Маром донео је  на свет седморо деце говорећи: „Новца и деце никад доста“.

Он је и те како памтио многе догађаје из свог живота, па је једном  причао како је дошавши у Нови Сад живео као подстанар, одвојен од породице, и како је време пролазило, пожалио се управи СНП-а да мора назад у Сомбор, да не може више живети у Новом Саду без супруге и деце.  „Ено ти, Иване,  бивша кројачница СНП-а у Лазе Телечког улици,“ рекоше му, „ту остани до даљњега, годину-две, па ћемо да видимо.“ 

И дабоме Хајтл прихвати и, сећајући се након скоро двадесет година - причао: „Обрадујем се, шта год да је, само да је кров над главом, да превучем своје из Сомбора. Из улице улази се кроз дугачко двориште,  с обе стране са многим дозиданим избама и становима, терасама, шупама, а у дну дворишта креће моје спирално степениште из прошлог века, још добро држеће, и води у будући стан, а у њему велика фуруна која зими толико загреје зидове дебеле пола метра да се осећаш као у лето. И ту останемо Мара и ја још много, много година, деца се рађала, укупно седморо.“

Глумац харизматичног белега, самосвојан и снажан, остварио је бриљантне улоге чији је значај увелико надишао локални карактер.Успомена на њега не може да избледи. Чика Ивица је остављао утисак човека и уметника кога је немогуће заборавити.

                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

 

 

Ненад Грујичић


ИВАН ХАЈТЛ

 

Самородан глумац бити, самог себе надвисити,

са Талијом као сестром у театру безгранично

нова чуда доносити, нови живот осмислити,

 

и седморо деце с Маром на свет дати, несебично.

А младићем, сиротаном, кубурити к’о сезонац,

све физички и најамски, у Борову с „календером“,

 

у преради живе гуме, уз машину – све под конац,

и конобар у Сомбору, за опстанак, годинама,

а пре тога у Шлезији, затвореник – казна војна.

 

Таленат jе развијао и хранио улогама

жедног бића што не стари, којем такав закон годи,

равницу са хоризонтом носио је у ногама,

 

у очима видело се да га чиста љубав води,

кад загризе масну питу низ лакат му уље капље,

свака реч се калемила оном главном која плоди.

 

А ти жмуриш: гром се чује, гласнице му тутње лавље,

спајају се сила земље и хук неба – сфере струје,

то се глумац див надимље у клокоту живе лаве,

 

из нежности сунца он је вулкан који огањ бљује.

Изненада све утихне, шапат цвета рајским миром,

у гугуту и тепању од миља те успављује,

 

Стражилово зашумори, аплаузи крену широм.

 

 

                                      (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)

 

                                      На фотографији: Иван Хајтл на 15. Бранковом колу, 1985.