Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

СТРАЖИЛОВО, ДИВНО СТРАЖИЛОВО...

slika

Недељни Блиц, 5. септембар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

ОЈ, КАРЛОВЦИ, МЕСТО МОЈЕ ДРАГО...

У петак, 10. септембра, у Сремским Карловцима  свечано ће бити отворено  јубиларно 50. Бранково коло. Беседом о Бранку Радичевићу, Коло ће отворити угледни писац Анђелко Анушић. Наступиће истакнути песници Слободан Зубановић, Душко Новаковић, Стеван Тонтић, Петер Фелкер (Немачка), Милан Ракуљ, познате глумице Весна Чипчић и Даница Петровић, награђиван у свету и код нас хор и ансамбл новосадске Змај Јовине гимназије са диригентом Јованом Травицом,  и други. 

Том приликом свечано ће бити уручена „Велика повеља Бранковога кола“ славној позоришној, телевизијској и филмској уметници Светлани Бојковић за успешну вишедеценијску сарадњу и „надахнути допринос лепоти и моћи  поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића“.

Током десет дана, поред бројних песника и писаца, драмских и музичких уметника, филозофа и нових лауреата стражиловско-карловачких  награда разних генерација, на  јубиларном 50. Бранковом колу, у славу Божју, 16. септембра, појавиће се и Његова Светост српски Патријарх Порфириј који ће говорити о миру у оквиру традиционалног програма „Хришћанске теме“, који траје три деценије на Бранковом колу.

На Стражилову су, за песнике, уметнике и публику, догађале се најузвишеније ствари, доживљаји за памћење. Доћи на Стражилово током одржавања Бранковога кола  привилегија је првога реда, ходочашће Бранку у част и српском Парнасу, песничком Олимпу наше културе. Тај чин оплемењује и оправдава разлоге песничког и уметничког стваралаштва, постојања и културне и духовне мисије на овоме свету. 

С друге стране, друштвена заједница, то јест држава, требало би коначно да уреди Стражилово по мери његовога значаја  и лепоте. Један хотел-центар, на пример, који би имао паметно уређен простор (унутра и напољу) за садржаје из врхунске културе, уз још пре пола века предложену изградњу Алеје песника, било би за почетак довољно, мера прохујалом времену и ономе што долази.

Један карловачки пријатељ рече ми да би близу Бранка Радичевића коначно требало подићи споменик Милошу Црњанском за кога врсни стручњаци и одани читаоци кажу да је он уствари сремски песник – из Баната. Понајпре због антологијске поеме Стражилово, али и због много тога другог важног.

Када би се Стражилово, на пример, налазило у Словенији, наша јужнословенска браћа и те како би знала како да уреде и преподобе овај Бранков део Фрушке горе. Морамо бити бољи од неких, а можемо бити и ревноснији од многих, и способнији за длаку. Потребна нам је врхунска креативност у непрекидном динамизму и трајању мисије, са визијом којој нема премца. То што нам је са Стражиловом и Бранком дао сâм Бог представља велику реткост у овом делу Европе, а нама људима, грађанима овога поднебља, нашим институцијама, припада да то препознамо и чувамо, дограђујемо и усавршавамо – да никад не издамо такво бесцен-благо.

Лењи смо, и пуно причамо, превише се као заједница бавимо политиком, поготово тамо неки „предодређени“ за ову у основи досадну и предвидивих последица дисциплину, но врло опасну и много пута штеточинску. Да се ја у поднебесју света питам, заменио бих је бољом, духовнијом дисциплином која не почива на фразама и лажима, подметањима и гажењима.

У последње време, а након тридесет година, наново се говори о обнови Сремских Карловаца, уподобљен је и ојачан постојећи закон на ту тему. То је веома добро и  од непроцењиве важности. Формиран је и Организациони одбор за обнову и развој Сремских Карловаца. У њему су већини људи из дневно-политичког и бирократско-административног апарата државе.  Одбору недостају аутентични, стари Карловчани, угледни и вредни људи чија породична лоза дубоко задире у пошлост овога славног места, али се и обнавља квалитетом нових идеја и плодова што надахњују живот Сремских Карловаца – да се незадрживо  расцветају  у будућности.

На пример, у том Одбору, недостаје Карловчанин  Жарко Живановић, потомак чувене сремскокарловачке  породице на челу са Јованом Живановићем (1841-1916), славним српским филологом, професором у карловачкој гимназији и  богословији, утемељивачем модерног пчеларства. И не само он, има још старих и незаобилазних Карловчана по значају кућног прага. Недостају, можда, и људи попут ситног аутора ових још ситнијих редака, а има их у Сремским Карловцима и Новом Саду још,  и те како крупних. Има људи који изнутра континуирано осветљавају биће Сремских Карловаца без дневно-политичких смицалица и „трла баба лан“ причâ, људи који видљиво доприносе чувању и неговању богатих слојева традиције, али  и васпостављању савремених и ововремених, конкретних акција и резултата на пољу културе.

Највероватније на предлог младог градоначелника Сремских Карловаца, министарка културе изнела је идеју о „изградњи једног културног центра“.  То је прави  предлог, Карловцима заиста недостаје такав центар који ће стопостотно бити финансиран од државе, и који ће запослити врхунске  професионалце и младе, талентоване људе из области културе. Ти нови кадрови неће бити импрегнирани страначким слепилом, нити бити нечија својта са занимањима која немају везе са културом и Сремским Карловцима. О свему томе требало би да се пита и Бранково коло, уз добронамеран и култивисан облик дијалога.

Такав културни центар морао би да носи име по Бранку Радичевићу, не само због актуелног јубиларног 50. Бранковог кола, што јесте несвакидашњи континуитет на пољу врхунске културе у новијој историји Сремских Карловаца и Србије, већ и и због значаја синтагме „Бранково коло“ која се засновала још крајем деветнаестог века као назив чувеног листа (1895-1915) у Сремским Карловцима, на челу са његовим оснивачем и јединственим уредником Павлом Марковићем Адамовим. И због Бранка Радичевића самог, најпре, антологијског песника, и дабоме, најчувенијег Карловчанина који, гле чуда, није рођен у Сремским Карловцима, већ у Броду на Сави, данашњем Славонском Броду.

Обнова и развој Сремских Карловаца нису могући без свеприсутног амблема и култа Бранка Радичевића. То је живи симбол из народа, без премца у Сремским Карловцима, у загрљају са митским Стражиловом пред нашим очима и – свемогућом стражиловском жилом куцавицом српске поезије. Нови Одбор не би смео испустити из вида, поред осталога,  идеју стару пола столећа, која је потекла од старог лафа из Војводине, правога песника после Другог светског рата, Мирослава Антића – да на Стражилову буде саграђена Алеја песника, од подножја до врха, од споменика (1974) код „Бранковог чардака“ до споменика (1885) Бранку Радичевићу, на гробу,  после чувеног преноса (1883) песникових земних остатак из Беча на Стражилово.

Затим – не испустити из вида Славонски Брод, и тамо, у сарадњи са хрватском државом,  поново подићи споменик Бранку, који је срушен 1991. године. И не само то, у потпуности и на практичан начин  обновити успомену на великог песника српског и европског романтизма, Бранка Радичевића, у његовом родном граду где је крштен под именом Алексије.  Постићи, дакле,  онај облик сарадње са Хрватском, који је недавно постигнут обновом и отварањем Спомен-куће бана Јелачића у Петроварадину, у Србији.

Преда мном је фотографија из 7. септембра 1985. године – 14. Бранково коло.  Те године велику манифестацију је својом беседом о Радичевићу свечано отворио је Драгутин Тадијановић из Загреба. Поред њега и његове супруге Јеле, и мене младога домаћина, на фотографији  су песници и уметници: Весна Парун, Даринка Јеврић, Мира Алечковић, Јадранка Стојаковић, Слободан Ракитић, Мирјана Вукојчић, Бранка Цвитковић (драмска уметница из Загреба, представница „Горановог прољећа“), Марко Дамјановић (директор луковдолско-загребачке песничке манифестације у славу Ивана Горана Ковачића) са својим сарадницима, те Стеван Тонтић, Синан Гуџевић, Ранко Рисојевић, Милош Комадина, Братислав Милановић, Милан Плетел (режисер Бранковог кола), Рада Петронијевић (секретарица Бранковог кола) са сарадницом Весном Телпингер, представници медија и други. Ту још недостају Јосип Пејаковић и Дара Секулић, који су закаснили на традиционални чин  јутарњег полагања цвећа на Бранков гроб, али су зато нешто касније наступили у подножју Стражилова, поред „Бранковог чардака“.

Гледајући ову фотографију, где нико не носи маску, и нема тзв. телесне дистанце, схватам да сам, што се тога чудеса тиче,  живео у анђеоским временима. Данас је тешко направити овакав фото-снимак, организовати слично наступање песника и уметника – човек уз човека, јер то није, гле, препоручљиво. Еј, Бранко умро си преранко – рече ономад Вујица Решин Туцић. Ниси све видео, велики млади песниче, мада су твоје прекогнитивне силнице талента допрле и до насветлијих и најтамнијих људских  порива и тајни.

Е, то са маскама баш  растужује,  прави нас заплашеним кловновима, али и мотивише да се не предамо, да покажемо зубе. Овај свет хрли у недођију, вели мој комшија с терасе, који не испушта цигар из уста. Ништа ово не ваља, човечанство је пукло, вели комшиница с децом на степеницама, нагло остарила за ових годину и пô дана, не носи маску. Ето, због тзв. пандемијских разлога, ни јубиларно 50. Бранково коло неће, по дугој традицији, свечано бити отворено у прелепој Карловачкој гимназији, већ у башти Бранковога кола, која је, опет, хвала Богу, лепа и несвакидашња на свој начин.

Диљем планете дневно-политичка бирократија дели лекције шаком и капом, а слободу на кашичицу.  Многи  интелектуалци, ошамућени,  и – други начитани људи,  ћуте, као на поводцу.  Немају где да изнесу своје мишељење –  да их чује цео свет. Али, наш неумрли Бранко, песник за сва времена, рече: „Надо моја, ниси ваљда пена!“ Кад човек замути и искомпликује себи и свима другима живот, онда само свемогући Бог може да помогне. То рече неки дан и песникиња Бранковога кола Дајана Петровић, рођена, гле опет, у Славонском Броду: „Ово је време  неко планирао. Али истински верујем да је Господња прва и последња, те уздајући се у Њега, можда милошћу избегнемо вечну трагедију, надам се.“

А угледни поменути Карловчанин, власник „Музеја пчеларства“ и  „Винске куће“,  господин Живановић, рече ми да за ове тешке прилике има једна народна: „Свако зло за своје добро.“ И настави причати о новим, младим људима који у великом броју подно Стражилова, око Сремских Карловаца, уређују запуштене викендице, копају бунаре, граде нове куће. Заборавили смо, повредили и понизили природу, дошао је тренутак да исправимо своје препотентно и ружно понашање према животу, према Творевини Божјој.

Елем, у она времена, кад смо се на Стражилову окупљали један до другога, грлећи се и песнички љубећи, настала је и ова фотографија о којој зборим, из албума Бранковога кола, аутора Мартина Цандира. Ту је споменик Бранку Радичевићу подигнут једно столеће пре настанка фотографије – 1885. године, два лета после преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово, рад београдског архитекте Светозара Ивачковића, родом из Баната. Потребне радове извео је каменорезац Петар Китузи.  На пирамидалном делу споменика стоји натпис златним словима: Бранку – српски народ. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од стеновитих коцака са планина из географских предела где живи српски народ: Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки Брег, Велебит, Авала и Фрушка Гора.

Новосадски лист Застава, поред осталих,  у првој половини 1883. године,  готово целином свога садржаја, непрестано је писао и афирмисао  потребу и значај преноса Бранка из Беча на Стражилово, што је допринело одличној организацији и великом броју приложника.

И енглеска штампа пише о преносу земних остатака Бранка Радичевића као о ретком и великом културном догађају у Европи. Ево вести из недељника „Џон Бул“, Лондон, субота, 4. август 1883. године, у преводу Милене Борић Грујичић: „Ове недеље, земни остаци најпопуларнијег српског песника уклоњени су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово, близу Карловаца, које је песник одабрао за место свога починка.  Бранко Радичевић, или само – Бранко, како је обично у народу  називан, рођен је у Броду 1824. године. Он је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности. Као лирски песник, он се, можда, најбоље може описати као српски Бернс, и као такав, српски песник  пар еxцелленце.  Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово Поље и да напише еп о тамошњој бици – спречена је његовом прераном смрћу 1853. године.“           

Павле Марковић Адамов био је на челу организационог одбора за пренос земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово. А данас, у овим временима,  прилика је да у име Бранковога кола захвалимо и господину Миодрагу Радуловачком (1930–2014), српском професору из Америке,  старом Карловчанину, што је пре десет година материјално пресудно помогао да надгробни споменик Бранку Радичевићу буде рестаурисан.

Вратимо се 14. Бранковом колу, стотину година после друге Бранкове сахране. Шестог септембра 1985. године, у 11 часова, у свечаној сали Карловачке гимназије, манифестацију је, како већ рекосмо,  отворио Драгутин Тадијановић, песник и академик, представник Горановог прољећа. Он је такође, попут Бранка, рођен у Славонском Броду. До тога је много држао, и често понављао, поготово тада на Бранковом колу, али и у Броду наредне године, где смо се срели за Радичевићев рођендан. Бранка је сматрао својим песничким претком.

С обзиром да је Бранково коло 1984. године  било обележило 160. годишњицу Бранковога рођења и у Славонском Броду, Тадијановић је с поносом, и не без осећања снажне симболике,  у Карловачкој гимназији рекао да је рођен осамдесет година пре Бранка.  А ето га и осамдесет година после Бранка у Карловачкој гимназији где се млади Алексије Радичевић школовао (1835-1841). Тадијановићеве тадашње године говориле су да он јесте веома стар, дубином времена на пола пута до године Бранковог рођења (1824), а да је притом, и даље млад, тако је осећао. Но,  Бранко је живео свега двадесет девет година, а његов Брођанин Драгутин наџивео га чак седамдесет три године. О, шта ли би Бранко све написао да се животом пружио још толико деценија?!

На Свечаном отварању 14. Бранковога кола, Тадијановић је, поред осталога рекао и ово: „У мојој родној кући, у Растушју, још од малих ногу, знао сам за презиме: Радичевић, јер се тако као дјевојка звала моја прабака, Терезија Радичевић, из сусједног села Подвиња, недалеко од Славонског Брода, роднога града Бранка Радичевића, о којему тада нисам ништа знао. О њему сам сазнао полазећи у Броду у гимназију, гдје сам у школској књижици посудио и његове пјесме које су ми, од прве, биле срцу прирасле. Па тако и једина моја пјесма, објављена за гимназијских година, а коју сам у Броду као глосу написао 1921. ујесен, под насловом Тужна јесен има за мото прва четири стиха Бранкове пјесме Кад млидијах умрети; у тој првој мојој објављеној пјесми, у средњошколском листу Омладина, 1922, под псеудонимом Марган Тадеон, док сам полазио шести разред гимназије, у свакој од четири њезине строфе завршни је стих један од ових Бранкових: Лисје жути веће по дрвећу,/ Лисје жуто доле веће пада,/ Зеленога више ја никада/ Видет нећу!“

Затим, надахнути Драгутин Тадијановић каже: „Двије године послије првог објављивања Тужне јесени, 1924, славила се и у Броду стогодишњица Бранкова рођења. У то вријеме, захваљујући професору математике, понављао сам школске године 1924/1925. седми разред гимназије и поновно, сваки дан, од куће у Растушју пјешачио у Брод у школу, близу 15 километара, као и у нижим разредима гимназије. Но, директор гимназије, проф. Јосип Краишћан, ипак је мени као понављачу повјерио да ученицима цијеле гимназије одржим предавање о Бранку Радичевићу. Добивши од директора неколико издања Бранкових пјесама с предговорима и поговорима, у неколико сам поподнева, послије школске обуке, написао у Растушју то предавање, цитирајући Богдана Поповића, Јована Скерлића и неке друге, и прочитао га ђацима гимназије, у Соколани, крај старе бродске гимназије, на сам дан Бранкове стогодишњице, 27. ожујка 1924. У предавање сам унио, разумије се, и нека властита запажања; нпр. говорећи о љубавној лирици Бранковој навео сам, као супротност таквој лирици, неколико строфа Милутина Бојића из његове пјесме Ветром шибани, за које ми је директор, прочитавши мој текст прије одржаног предавања, савјетовао да их изоставим, вјеројатно из педагошких разлога, па сам то и учинио.“

А онда је додао и ово: „А ви ми, надам се, нећете замјерити што ћу прочитати завршетак тога „хисторијског предавања“ бродским ђацима из 1924. године: Кажу да смрт кида животе; али није она толико јака да их може затрти. Није она могла уништити ни Бранка Радичевића, који живи у нашим срцима. Не плачемо за њим, јер су нам сузе пресушиле, ријечи туге и бола занијемиле. А како ћемо му захвалити на дару који нам је даровао? Читајмо његове пјесме, из којих нам проговара срце његово, испуњавајући нас трајном, тихом радошћу. А што је у животу веће од тихе радости?“

Испуњен лирским осећањима, песник-академик Тадијановић исказује жал: „На крају ових мојих напомена о Бранку примијетио бих да ми је жао што прошле године нисам судјеловао на прослави његове 160. годишњице рођења, у Броду, Сремским Карловцима и Новом Саду. Али нашавши се у Броду, по неком другом позиву, изложбу о Бранку прегледао сам посљедњи дан прије њезина затварања: могао сам је успоређивати с изложбама које сам и сам приредио неколицини хрватских књижевника у Загребу и другим мјестима. А касније сам видио и Солдатовићев споменик Бранку, подигнут тада у парку Основне школе Бранко Радичевић, у подножју бродских винограда. Захваљујем срдачно свима који су заслужни за овај Бранков споменик у његову родном граду, у Броду, у граду и моје младости, првих мојих пјесама.“

Ове завршне реченице, из Тадијановићеве беседе, делују искрено и одано. А како би другачије песник обратио се своме претечи него са великим уважавањем. Међутим, шест година потом (1991), у Славонском Броду срушен је Солдатовићев споменик Бранку и школа изгубила Радичевићево име, улица такође. Још није подигнут споменик, нити је школа вратила Бранково име, а улица је преименована.

Сећам се пењања на Стражилово 1985. године са осамдесетогодишњаком Драгутином Тадијановићем. С њим је била и његова, пет година млађа, супруга Јела. Понудио сам им помоћ придржавањем испод руке, јер пењање до Бранковог гроба води на махове врло стрма, спирална и веома дуга стаза. Драгутин је грлато, видело се да је био хорски певач,  одбио нагласивши да жели без ичије помоћи да се попне до свога млађаног Бранка. И заиста је тако било, и он и Јела, попели су се без већих проблема до Бранковога споменика.

Тадија је положио цвеће и говорио своје лирске стихове пуне топлине и љубави. Опет је објаснио да је као гимназијалац објавио песму Тужна јесен на стихове Бранка Радичевића, а под псеудонимом Марган Теодон. Израна је био магнетски везан за сетну личност Бранка Радичевића. Има код Тадије нешто од Бранковога лиризма, неке супериорне једноставности која пледира за чисту емоцију.

Рекао сам Тадији да сам први пут чуо за његову поезију као четрнаестогодишњи  дечак, чији је пет година старији ујак, Здравко Микић из Гомјенице, јесењиновски поета, показао ми једног јесењега дана књигу песама Драгутина Тадијановића,  Сребрне свирале.  Ту збирку био је подигао у приједорској библиотеци, препоручиле му две дивне и веома учене библиотекарке, Злата и Ивана. Чак ми је и наглас прочитао две песме. Допало ми се, било је све некако јасно и ведро у тим стиховима, природно и човечно. Тадија је с пажњом слушао шта му све то зборим из свога детињства у Поткозарју.

Током боравка у Сремским Карловцима, Тадијановић је за столом пуним закуске и вина испричао како су се он и Јела упознали.  Било је то у лето тамо неких давних година,  седео с младим колегом на тераси једног загребачког хотела. Држећи неки каменчић у руци, наједном га је бацио с терасе и камичак је пао у крило неке девојке што је у башти седела с пријатељицом. С изненадним каменчићем у руци, девојка је погледала ка тераси и тако су се срели погледи. Више се нису раздвајали, остали су целога живота заједно. Драгутина Тадијановића су пред крај живота назвали – Стотиша, живео је сто две године.

                                                                                  

 

Ненад Грујичић

НА СТРАЖИЛОВУ

               

        Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

        болесну неку младост, без престанка;

        тек рођењем дошлу,

        са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,

        на мој живот пада.

                                                     (М. Црњански)

 

Пењући се к врху, толико сам пута,

када стршљен зукне низ падине Фрушке,

около тражио боје апсолута

 

у грозду са брега, јабуке ил’ крушке,

у очима Бранка с врха Стражилова:

карловачке бербе – попуцују пушке,

 

и румени бермет из пијаних снова,

бела нона игра – загрљаји млади,

тамбурица стара, а жица је нова.

 

За правог песника звук се сликом слади

и увек ће живот у стиху их наћи, 

када мине време старост све подмлади.

 

У Броду на Сави било Стражилова,

а Земун се њиме на Дунаву кити,

темишварски дани пуни су стихова

 

са студенца где се коњиц трза вити,

и девојка воду опет заитила

не знајући да ће нов крчаг разбити

 

и да л’ је момчета на извору снила?

Путељком до Бранка – разбијени црепи,

ветар стражиловац као виолина

 

путника с уранка мелодијом крепи.

Испод крста пише: Бранку – српски народ,

о, камене коцке са наших планина,

 

сваки песник јесте и Симеон Наход

у пустињи света остављен да пева,

одевен у глину са божанским дахом,

 

умешен у облик човечјега зева.

И Беч овде посла сиротињске дане

Алексија-Бранка што на српском пева,

 

ког јектика младог осуши до гране,

у врућици песник нове песме ствара,

о томе је Лаза написао стране.

 

Ено лисје жути, у прах се претвара,

одузима живот лирскоме божанству

у Вијени што га лепотом учара.

 

Стражилово налик олимпском пијанству

додало је дашак васељенске силе,

па је тако Бранко умак’о изгнанству,

 

крунишу га данас карловачке виле.

Са расутим лишћем што са гроба Бранка

на мој живот пада, пристижу и птице,

 

измешана јата, долазе без станка,

веје цела Фрушка, гусну се облаци,

намерници стају, симфонија мрака,

 

олуја се диже, ковитлају зраци,

два света у једном, Стражилово мири,

а из гроба Бранко светлицу избаци,

 

само једна искра – а  пламен се шири,

заплесаше муње, громови рикнуше,

а онда се тама са светлом измири,

 

и престаде чудо, к’о да бози чуше,

сину ново небо, сунце зраке кује,

око гроба Бранка зацаклише музе,

 

да свак’ види причин, да сведоком буде;

музе пале свеће, свака пламен љуби,

Црњански се крсти, и он не верује,

 

девет пламенова гробом се изгуби.

 

                       (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)