Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

КАДА ЈЕ РЕЦИТОВАЛА, ЊЕНИ СТИХОВИ ПРАЛИ СУ НАС ОД ИСКУШЕЊА И ГРЕХОВА

slika

"Недељни Блиц", Београд, 20, јун 2021.

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу:            О ДЕСАНКИ МАКСИМОВИЋ, И НАОКОЛО

Пише: Ненад Грујичић

Када би Десанка Максимовић улазила у Карловачку гимназију, свечаност Бранковогa кола би се увећавала, а аура Сремских Карловаца расла, и  то би осећала цела културна Србија. А публика, ту присутна, и она поред екрана, добијала би појачани облик свести о значају таквога догађаја и места. Када би говорила своје песме, мењала је боју гласа, начин говора, све било је нова музика. Једноставно, код правих песника то се догађа, тренутак када се лате сопственога стиха пред публиком - преобразба бића, улазак у божанске привилегије.

На Свечаном отварању Бранковога кола или на Стражилову, или било где у оквиру септембарске манифестације, када Десанка говори своје песме, рађала би се девојчица-анђео у гласу култне песникиње у касним годинама. Ославујио би се сав простор где она казује стихове и сви бисмо постајали невина деца. То је та харизма, особена, и само њена, Десанкина. Моћ поезије.

И, тај њен шешир, пун времена и бајке, не оне крваве, већ светле, цветолике бајке што никад не замире у сликама и призорима из детињства. Наши животи су бунар свега и свачега, мрака и светла, зла и добра, танатоса и ероса, али Десанкино присуство и њене песме служиле су да нас у тих неколико минута, или дуже, док слушамо чаролију поезије васпоставе као чисте људе, опране од искушења и греха.

Састављајући Антологију српске поезије (1847-2000) у издању Бранковога кола (2011, 2012), Десанки Максимовић сам, дабоме, дао високо место. Антологијски избор из њене поезије започиње песмом На бури. Чујем, ево, Десанкин глас док читам ову песму:

 

Сву вечер на пустом брегу

неко стоји.

Пусти ме, мајко, да видим

да ли je човек или бор.

Пусти ме да видим ко то

сву вечер гледа

у наш бели, скромни двор.

Пусти ме, мајко, неће ме

уморити ход,

брег je близу нашег дома.

О, ja осећам да ми je род

тај човек или бор

што сву вечер близу грома

стоји и гледа у наш двор.

 

Видиш ли облак црн,

огроман, злокобан брод

над њим плови

и смрт носи?

О, мајко, иди,

ти га бар зови

нека се склони у наш дом

тај човек или бор,

што сву вечер стоји и гледа

у наш бели, скромни двор.

 

На пустом брегу он je сам

као дете кад руке скрсти

над болом неким први пут.

 

Пусти ме да танки моји прсти

мета буду бурама злим.

Пусти ме, пусти, добра мајко,

тако je потмуо

и зао облак

што витла над њим.

 

Десето Бранково коло, 1981. године, трајало од 4. до 13. септембра. Свечано га је отворила Десанка Максимовић. То је било прво Бранково коло после Титове смрти. Као да се нешто променило, а још не знамо шта. У извештајима Бранковогa кола може се пронаћи податак дa је Бранково коло, оно старо, негдање, са шатрама, почело уствари 1964. године, па би се онда за десето рекло да је оно уствари XVIII по реду. Тако су га били почели називати Карловчани почетком шездесетих када је покренута, то јест обновљена традиционална Карловачка берба као туристичка приредба, иначе установљена 1930. године као Грожђебал.

На Тргу Бранка Радичевића и околним улицама тада – угоститељски објекти и тезге под шатрама, са циркусом и рингишпилом уз пругу, давали су тој манифестацији вашарски карактер. Крајем шездесетих прошлог века, на вашарској манифестацији догодило се убиство на рингишпилу, па неколико година није била организована. Управо због тог немилог догађаја, након три-четири године размишљања шта и како даље, кренуло је ово право Бранково коло, 1972. године, као озбиљна културна манифестација лишена панађурске ларме и пијанства.

У Карловачкој гимназији на Свечаном отварању 10. Бранковог кола 1981. године, по старим извештајима, чула се најпре композиција Југославија Николе Херцигоње у извођењу хора Јосиф Маринковић из Зрењанина, са искусним диригентом Слободаном Бурсаћем. У име домаћина и Бранковога кола присутне је поздравила Невенка Доброњовски, директорка Карловачке гимназије, и позвала Десанку Максимовић да отвори манифестацију.

У извештају даље пише: „Био је то узбудљив тренутак када је наша најстарија песникиња узела реч, поздравила Бранково коло и пригодним стиховима, Идем на Стражилово, отворила овогодишњу манифестацију. После песникиње хор је отпевао композицију Рудолфа Бручија Војводино, земљо мила. Милица Кљајић Радаковић, члан Драме СНП-а, говорила је, у част присутних и песникиње, један сонет Бранка Радичевића, и по завршетку стихова предала Десанки Максимовић Статуету Бранка Радичевића. Видно узбуђена, песникиња је захвалила на поклону и, како је изјавила, више се  обрадовала тој пажњи него да сте ми поклонили виноград.“

Тако, и тим стилом, пише у извештају. Но, следиле су године по којима лично памтим како су текли сусрети с Десанком. Најчешће, била је у друштву с Миром Алечковић која је велику песникињу држала увек испод леве руке. Десанка је била старија двадесет шест година. Када сам је звао с молбом да дође на Бранково коло, Десанка је имала захтев, предлагала да дође с Миром, чије је право име уствари Амира. Има веома лепих њихових заједничких фотографија у албумима Бранковога кола.

Кад им приђеш, Мира узима реч, иако је Десанка насмејана и жедна разговора, и воли да заподене и настави причу. Поред Мире то није било лако. Мира пуна енергије, из очију вире неке неугасле успомене, нешто што је држи и даје јој виталност и оштрину. Бивша скојевка, па онда ангажована у свим преобразбама нове југословенске државе, писала је и песме, има и добрих и пригодних. Но, Десанку је тешко, веома тешко досегнути.

Десанка је волела Стражилово и Бранка, као да је у својој Бранковини, тако је дисала кад нам је долазила, и расла с Бранком око срца. А како и не би кад јој је он претеча, вечно млад. Десанка је сва са извора стражиловског, сва је у тој жили куцавици српскога језика. Осећало се при њеним доласцима да љуби Сремске Карловце, да о њима доста зна и – ћути помало.

То је време када су Сремски Карловци били потпуно заборављени од државе, намерно гурнути у страну да пропадају – као вековни центар српске духовности и културе. Карловци су испаштали неколико тешких деценија под Титовом влашћу, био је то дебакл државне политике према Сремским Карловцима, много важном месту за духовну у културну супстанцу српскога народа. О томе сам 1993. године написао и намах  у Културном додатку Политике, код Радована Поповића (доцније и у књигама), објавио песму Сремски Карловци.  Песма о запуштеним, пониженим и сломљеним Карловцима. Често је говорим напамет и увек буде јаких аплауза:

 

С Афродите пао малтер, керче куња иза крста,

Ни Аполон нема главу, свецу фале четри прста.

 

Подлокана чучи црква, иза школе вири флаша,

Разбијено сто прозора, некресана три бирташа.

 

Месни бећар плази језик, општинари крију плату,

На отпаду сиротиња, има лајсни на отплату.

 

Литургијска лети грудва из онога златног века,

Мичи око, опомена, може главу да уцмека.

 

Које ли је ово место, Бог га спусти са небеса,

Што га нису окречили после ратног урнебеса?

 

Објашњења нека стоје, ко ће коме да верује,

У Мушицком куца Бранко, а векови, хује, хује...

 

Десанка је за живота добила споменик у завичају, а потом и награду са својим именом – за друге. С наградама се свашта догађа, ово су оскудна времена. И с песницима се свашта догађа, с етичким нитима човековог понашања, нарочито. Има сасвим необичних случајева на јавној сцени када „песници“ у матором добу, помоћу дневнополитичких и других механиама, и чиме све не, грабе за себе, после сопствених јалових деценија, не питајући шта кошта, на очиглед забезекнуте јавности, сва могућа признања, ордење и награде. И то чине бескрупулозно, у основи трагикомично. Но има и дугачијих, часнијих, и људи и песника.

Ево мога коментара поводом одбијања Новице Тадића 2005. године да прихвати награду са именом Десанке Максимовић. Нада мном је извршено награђивање, рекао је Новица, поновивши уствари познату изјаву једног старијег песника. Гест Новице Тадића је људски чин, потез чистог образа. Он је поштено разумео да му награда сa именом Десанке Максимовић не припада, не по томе што он негира песникињу или сматра да је песник већег формата, не, напротив. Већ, пре свега, по томе што је његова поетика радикално друкчија, чак противна Десанкиној. А председник жирија био знаменити наш песник, академик. И он је знао да има песника којима пре Новице припада награда с Десанкиним именом. Елем, знало се и за Тадићеве духовите коментаре као уредника за поезију у Књижевној речи. Он би младим песницима који још нису пронашли свој креативни печат знао казати: Пишеш као Десанка, мораш наћи свој израз. 

У мојим раним песничким годинама, Новица ме био предложио да после њега у Књижевној речи уређујем поезију, али је главни и одговорни уредник, Гојко Тешић, одбио рекавши да сам из Новог Сада и да би требало да путујем до Београда, па је то наводно проблем. Истина не сваки дан. Као да се ради о некој великој раздаљини, толико људи из Новог Сада свакодневно путује и ради у Београду, и обрнуто. Јован Јовановић Змај био председник Српске књижевне задруге у Београду, у она спора времана. А и у самом Београду, данас, због огромне гужве у саобраћају, често из једног у други крај града потроши се више времена него аутопутем од Новог Сада до Београда.

Чудни су тзв. глодури књижевне периодике, познајем чак четворицу који нису довољно (књижевно) писмени, па чак и на граматичко-правописној равни. Један уместо купљен изговара купит (свестан те своје мане углавном ћути или би тек по коју процедио)други у својим ретким текстовима није правио размак између тачке на крају реченице и прве наредне речи. Трећи, пак, не зна кад се пише велико или мало слово код именица и придева. А четврти, песником слови, никад није умео да напише критику, есеј или причу, било какав текст. То му дође слично ономе - када министар одбране постане човек који није служио војску. Или ни тако.

Него, на место уредника поезије у Књижевној речи дошао мој драги комшија из Приједора, из младости, Милован Марчетић. Све у свему, након неког времена, после рата, Гојко се запослио у Новом Саду на Филозофском факултету, а станује у Београду. Није му проблем да путује. Нема љутње, није греда, испаде боље по мене што млад нисам прешао у Београд.

Часним гестом неприхватања награде, Новица је рекао да постоје многи значајни живи савремени српски песници који су на трагу стражиловске линије певања којој припада и Десанкина лира. Тиме је одао признање и Десанки. Новица Тадић се, у ствари, с разлогом, наругао препотентном и неодговорном жирију који га је довео у неприлику.

Пошто у нас постоје многе књижевне награде са именима песника из разних периода, и са разним поетикама, логично је да би награде требало, по могућности, додељивати успешнима у поетичкој шифри песника по коме признање носи име. Наравно, не буквално. То није слеп нити, пак, механички концепт, већ логична могућност у односу на, рекох, велики број награда, и различите поетике. Као што је сасвим у реду да буде награђана и врхунска песничка књига у другачијем поетичком кључу, али – врхунска.

Дакле, ако у конкуренцији једне године постоји јака књига комплементарна са поетиком песника чије име носи награда, онда је потребно доделити награду тој књизи. Нека ме искоса гледају, неки. Често су, пак, награђивани нефункционални поетички системи поред изврсних књига у поетичкој корелацији са иницијалном поетиком која недри награду. Тиме је жири релативизовао вредносни систем, па се и подсмехнуо, истовремено, имену награде и новом лауреату.

Још се сећамо како је антологијски српски песник Бранислав Петровић одбио да присуствује Округлом столу посвећеном његовом делу поводом награде Десанка Максимовић. Био је то песников однос према буљуку критичара, али и према чињеници да смртно тело песниково мора да седи наспрам своје бесмртне поезије, а пред некаквим људима који процењују и суде о њему, и неумерно хвале. Напросто, сматрао је то непријатним чином, тим пре што кроз време поезија увек суди критици, не обрнуто. Неки су то сматрали Браниним хиром, али сад увиђамо смисленост и сјај таквога потеза.

Награда са Десанкиним именом припала је пре неких година једној савременој песникињи, која такође гради радикално супротну поетику. Та награђена песникиња, којој није пало на памет да одбије награду, саставила је и једну антологију женске српске поезије из које је искључила управо Десанку Максимовић. То је жири знао па, ипак, доделио јој награду са Десанкиним именом. У овом случају, гест жирија био је, мора се нагласити, лицемеран. Био је то опет покушај вештачког прекрајања лирског крвотока савремене српске поезије. Такав концепт рада жирија у основи је контрапродуктиван, у корист штете свих учесника у јавном догађају, својеврсни атак на дело и име Десанке Максимовић, али и на поезију уопште. У одлукама жирија награде Десанка Максимовић, у последње две деценије, у већини, јасно је приметан и облик додворавања дневнополитичким ветровима ниског нивоа.

У свом, назовимо, роману Контраендорфин, Светислав Басара наводи порно-реченицу као  ружан гест једнога песника упућен Десанки Максимовић, уверен да се то заиста и догодило; као да је писац романа и сâм био на лицу места. Можда то и нису песникове речи, већ речи и поступак једног другога песника. Оба су имали сличан облик понашања, знали су пијани свашта да лану, ласцивне речи, све до безобразне псовке. На једном нивоу такозване културе, то је познато као извесна појава у поетско-боемским круговима.

Тај други – волео да лане, велим, да изговори поспрдне речи, чак до гадљивости, и то се сматрало његовим специјалитетом, његовом поетиком у свакодневном боемском пословању и обраћању другима, нарочито славнијима од себе.  Не волим то, и никад нисам волео такво њихово лудовање под дејством алкохола. Лако је тако, хајде трезан понови то што си пијане главе булазнио. Иако ту наводно има ујевићевске шифре запуштености и глуматања на ту страну (Ујевић није тако псовао), ипак сматрам то неозбиљним делом песничкога бића, чак неком врстом незавршене индивидуације личности. Међутим, гле, оба су добри песници, нарочито један. И није он песник осредњи како га назива Басара.

Оно што је велико код тог песника јесте то да није мирисао дневну политику, нити је прилазио политичарима да шени и тражи њихову милост. Бежао је од политичара као ђаво од крста. То, пак, није Басарина одлика, он се изваљао, што би и сâм у својим колумнама умео рећи, као какво крме у брлогу дневнополитичког вашаришта, и као новинар-писац, и као члан партија – па и у оквиру оно мало амбасадоровања на Кипру.

Био сам на Бранковом колу више пута домаћином и Десанки Максимовић, и двојици песника чија имена засад не изговарам. На ирационално понашање једнога од њих, и заиста сулуда ласцивна добацивања, Десанка је пискутавим гласом старије сестре, или у мараму забрађене мајке, погнувши па подигавши  поглед, онако искоса, отпухнула сенку тог боема као муву са астала, и разговор би са осталима, за тим истим столом, кренуо у потпуном другом, здравом правцу.  

Пре скоро четири деценије, затекао сам се с Бранковим колом и на Горановом прољећу у Загребу, у хотелу Плава лагуна, после доручка, тик уз рецепцију. Чекали смо још неке чланове наше уметничке делегације, одужили су са фруштуком. Ту преда мном и тим једним песником, поменућу сада име – Милисав Крсмановић Крца, након вишегодишњег ћутања помирили су се Оскар Давичо и Десанка Максимовић.

Распојасани Крца се и том приликом обраћао Десанки љубавно, већ јутром пијан, неукусног понашања и непримерених речи. А Десанка, знајући Крцу, одмахивала руком, уз смешак попут каквог стидљивог девојчета, опраштала, знала да ће из Крце тај ментални грип с алкохолом испарити. Десанка је и те како знала ко су и шта су песници-боеми, па још кад попију – сналази се како умеш и знаш! Напросто, прошла је и видела сличне песнике у свом дуговеком животу. Овај боемос није се био ни родио када је Десанка познавала непревазиђеног Драинца, а онда, из друге призме, и Црњанског, и остале, да не набрајам.

Један од првих својих текстова критике, написао сам 1978. године о књизи Судњи камен Раше Перића, под насловом Ерос са два знака. Прочитао сам тај приказ у чувеној емисији из културе, Спектар, Радио Новог Сада, па потом објавио у Књижевној речи.  Емисија о култури Радио Новог Сада била је слушана у целој Југославији.  Радио Нови Сад имао је велики домет и популарност. У истој емисији где сам говорио о Перићу ишао је и нечији прилог о Десанки Максимовић. Уредник емисије Петко Војнић Пурчар причао ми како му је Десанка пренела да је у робној кући у центру Београда застала кад је са звучника зачула приказ своје књиге у емисији Спектар. Застала, и одслушала.

Сваки сусрет са Десанком доживљавао сам као велики догађај. Уза све, ликом подсећала је на моју баку Тодору, по мајци. Имале су нешто слично у изразу, у облику и боји очију, у благости лица, у некој скоро па монашкој скрушености док те слушају. Све би да помогну ако могу, да ти дарују све своје,  а одбијају твоје поклоне: нека, имам ја, рекла би свака, остави то за себе. На споменику мога оца Драшка, поред липе старе преко двеста година, у његовој родној Томашици код Приједора, с друге стране црнокамене хумке стоји Десанкин стих, у једној речи ијекавски: На обали моје душе расте цвијет што воли сунце.

Уз овај текст прилажем фотографију насталу 1972. године када је своју мисију започело Бранково коло. То је фотографија ретке лепоте, уметничка. Оно кад документ прелази у уметност: Десанка дланом захвата и пије воду са чесме Четири лава у Сремским Карловцима. Пре четврт века позвао ме фоторепортер Дневника Слободан Милетић, и рекао да жели нешто да поклони Бранковом колу и мени лично. Сусрели смо се веома брзо, он висок, маркантан човек, осмехнут, плавоок, посвећен своме послу, рече да има стотинак црно-белих фотографија које жели да ми дарује.

У тврдој картонској, жутој кутији, било је заиста толико фотографија урађених на првом Бранковом колу. Одмах су ми се, нарочито, истакле неколике, ова с Десанком на чесми Четири лава, две-три с ликом Мике Антића (у диму цигарете, једна), те сликар Лубарда у разговору, и многе друге. Ево, гест племенитог Слободана Милетића добио своју лепоту и смисао. Ова, заштићена, фотографија на којој се налази Десанка поред чувене карловачке чесме Четири лава, могла би се наћи на корицама сваке књиге која се бави Десанком или Сремским Карловцима, песницима уопште, поезијом, уметношћу и културом једнога народа. Али, могла би бити и антологијском разгледницом из Бранкових Карловаца, из оних времена што никада проћи неће.

 

Сремски Карловци – Нови Сад, 24. мај 2021.

                                                                                                                                         Ненад Грујичић

 

Фотографија Слободана Милетића, из албума Бранковога кола: Десанка Максимовић на чесми Четири лава у Сремским Карловцима, 23. септембра 1972.

 

 

Ненад Грујичић

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

 

Тамо где се сенка под шеширом гради

и лепрша лака подно Стражилова,

знај, на невиђено, о Деси се ради.

 

Кад песници крену од првога слова

да песму говоре, глас им се промени,

ништа није исто, то природа нова

 

шири своја крила да стару одмени.

По томе се позна да л’ је неко песник,

и колику пажњу других тада плени.

 

А наш дневни говор обичан је језик,

и свако га носи као врећу бува,

али овај други песнички је – велик,

 

по томе што душу свакоме презува.

Кад Десанка своје стихове казује,

грлена јој жица стањи се до ува,

 

као дете када прве речи кује

мелодијом мајке из Божје утробе.

Тако измењена, принадошле струје,

 

Десанка се ђипи, па са обе ноге

полети високо као ластавица

и кружећи спусти на нечије роге

 

да крилом очисти вражје мрље с лица

оном ко и не зна да се све то види

док му ломну душу насељава тмица.

 

А једном је шешир, к’о ветар са хриди,

полетео с’ чела усред песме плаве

и кружио дуго, да га свако види,

 

изнад Стражилова и Бранкове главе.

 

                                                   (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)