Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ОДА ГОСПОДСТВЕНОМ ВРЕМЕНУ

slika

(Ненад Грујичић, „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, Сремски Карловци, 2020)

              

             Након низа објављених дјела, Ненад Грујичић се прихватио задатка да у поезији остави свједочанство о Сремским Карловцима као духовном центру и језгру културне елите која је годинама исијавала своје интелектуално преимућство над осталим нашим крајевима.  И било је најприродније да то свједочанство потекне и изађе из пера врсног познаваоца друштвених, посебно културних прилика у том граду, јер је Грујичић још  од 1983. године на челу Бранковог кола, културне институције која своје програме одржава у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, и окупља бројне пјеснике, умјетнике, филозофе и  културне посленике и поштоваоце не само поезије Бранка Радичевића него и духовног стварања уопште.

                Ненад Грујичић отвара своју пјесничку збирку пјесмом „Годишња доба“, посвећеној пролазности живота у коме се смјењују дани „у паклу и рају“, гдје стално траје немир и вјечита сеоба. Али Карловци су „увир светлости и мрака, / о њима се увек нова прича нуди“. Дјелујући и зими и љети као бајка, посебно у вријеме бербе грожђа, „ овај градић безброј красних лица има“.

                 Књига „Сремскокарловачке терцине“ састоји се из сљедећих циклуса: „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“ и „Вино и песма“. Ових пет циклуса, сваки на свој начин, осликавају атмосферу Сремских Карловаца и указују на карактеристичне особине града, Стражилова и околине, те људи који ту живе или су дали својеврстан печат том амбијенту.

                 Цуклус „Са извора“ отвара се пјесмом „Икона“ која даје збирци молидбени тон а лик Јована Крститеља, „заштитника извор-воде са студенца Бранковога“ обожиће збирку својом светачком моћи. Пјесма „Студенац Патријарховац“ њежна је породична идила у којој пјесник са супругом Миленом и кћерком Даницом прилази студенцу да се окријепе његовом бистром и хладном водом. Сљедећа пјесма У „Саборној цркви Светог оца Николаја“ у Сремским Карловцима ода је цркви која шири „радост благодатну“ и у коју долазе туристи из цијелог свијета. Пјесник је везан за ову богомољу, у којој је крстио ћерку Даницу и у којој прислужује помен оцу Драшку и мајци Стоји, али увијек „такне и траг моштију   Арсенија     Светог     Сремца“., које се налазе у тој цркви.

            Значајна   је    и  „Горња  црква  у  Сремским Карловцима, данас Манастир Ваведења Свете Богородице“, гдје је сахрањен патријарх Григорије Бранковић,   који   је    саградио    „све    што     радост     чини    оку када стигнеш до средишта  Kaрловаца”. Ту је сахрањен и Лукијан Богдановић, патријарх кога убише „бечки жбири“. Пјесника инспирише и тровјеки платан у „Доњој цркви“ сремскокарловачкој, која је посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Оно што нарочито оставља утисак на пјесника је да је ту рукоположен Петар Први Његош.

           У циклусу  пјесама „Карловачки мотиви“, Грујичић  издваја карактеристичне мотиве   везане за Карловце. Ту је и пјесма „Чесма четири лава““ која је својевсна атракција града. Грујичић пјева: „Када песник, ил намерник, на Бранково коло дође, / жедан песме, намах приђе старој чесми да попије / добре воде у градићу стражиловске метаноје.“ Већ тај  призор  утиче на путника да се на први поглед заљуби у овај град. „И Бранко је овде био, у два три лака крока / до студенца доходио.“ Пјесник дочарава магију чесме „са четири луле“, а ехо пролазности живота уноси меланхолију: „ах, тај живот – као магла; бело вино па са содом, / сремски гулаш, штрудла с маком и бећарац, брацо-роде,/ до Дунава с тамбурама, па отпутуј с првим бродом, / а већ сутра, тамо негде, пожелећеш да си овде.“

         У „Сремскокарловачким кажама“ пјесник пјева о истакнутим личностима везаним за Карловце. Ту је на првом мјесту пјесма о Алексију Радичевићу, заправо младом Бранку, који је везан за Карловце једним дијелом свог живота. Лијепа је пјесникова констатација; „Поезија, шта је она, да ли младост што не стари?“ Симбол Карловаца је и Гимназија у том граду којој пјесник посвећује успјелу пјесму пјевајући: „Развила се гимназија, дивно чудо нове зграде, / вавилонски она сија, трећи вијек јој на плећима“. Пјесник се сјећа истакнутих личности које су похађале ту школу као Димитрије Давидовић, Јован Стерија Поповић, патријарх Рајачић  а касније Михиз, Дејан Медаковић, Вида Огњеновић и други. Посебно је истакнута атмосфера на Бранковом колу: “...када сваког года крене,/ и у марту и  септембру, гимназијски дух се нови / с песницима одасвуда, с гласовима хора прене, /стигао је Радичевић, васкрсла је с вером нада,/ а свечаност на лицима у ореол се одене.“  Грујичић је опјевао и пренос Радичевићевих костију из Беча на Стражилово („Вито ребро“)  а   централна   пјесма   тог   циклуса   је „Бранково коло“,  у    којој   је опјеван  подухват Павла Маринковића Адамова да оснује лист „Бранково коло“ (1895-1914).

          У циклусу „Стражиловски портерти“, вјештим епитетима  Грујичић дочарава разноврсне личности културне елите које су биле гости „Кола“: „Десанка је са шеширом направила свима хлада, /Антић муца, али сева, његов напев народ воли, / а Петровић Брана клеца, шири руке, светом влада...“ Ту су вјешто окарактерисани Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Слободан Ракитић, Светлана Велмар Јанковић, Борислав Пекић, Раша Попов, Душко Трифуновић и други. а пјесник зна да за сваког нађе карактеристичну црту понашања и упечатљив детаљ. Завршни стихови дјелују снажно  „песма живот повезује, матерњи је језик саће, /Бранко меда стражиловског при доласку сваком даје.“

          У овом циклусу Грујичић се одужио лијепом пјесмом и оснивачу „Кола“ Адамову који је „све имање свога бабе у Бранково дао коло“. Грујичић пјева и о Лукијану Мушицком, али ће споменути и Карловачки мир у XVII вијеку кад се „Турска нашла савијеног војног врата“. Посебно треба истаћи пјесму „Српски Хајлдерберг“ , како  би   се могли назвати Карловци, али пјесник са жаљењем уочава како ми не знамо да цијенимо своје вриједности, те су тако у Карловцима дали Вуку сасвим малу улицу, „ал је нису уредили, фасада је сва у були, / огуљена, без малтера“. Грујичић на крају иронично пјева: „Ако ли се чудо згоди, и Хајделберг овде крене, / трипут ћу се прекрстити, драгом Богу захвалити  / што је ситног , и грешнога, у сузама чуо мене.“  

У пјесми „После рата“  Грујичић истиче како су након Другог свјетског рата Карловци сатрвени а „Српска жила духовница режимом је приклештена“. Потресно дјелују завршни стихови пјесме: „Карловци су мученици чија песма са Парнаса / даје веру да остасмо вишим смислом одабрани.“ Пјесма „Алеја песника“ спомиње идеју вајара Јована Солдатовића да се на Стражилову подигне алеја песника  и „српском речју да оживи вавилонска кула стара“. Пјесма “Видиковац“ упознаје нас са дилемама које су пратиле пренос Бранковог земног праха из Беча у Карловце а односиле су се на мјесто гдје треба сахранити пјесника. Пресудило је ипак Стражилово и  његов Видиковац јер ту  „озго поглед као бајка –  Карловци су ту на длану“. Такође и споменик  Душку Трифуновићу, „фигуре у бронзи“, постављен је на Видиковцу, а земни остаци сахрањени на карловачком гробљу Черат.  Душко је годинама долазио на Бранково коло да „наизуст каже риме свога бола“.У пјесми „Карловачка гробља“ Грујичић истиче мисао да би гробље  у Карловцима могло бити као париски Пер Лашез, „ал ми Срби не умемо, то је наша трагедија, да чувамо гробна места и земаљски траг песника.“ Тако се многим истакнутим Карловчанима не зна гдје им се налази гробно мјесто.

          Велика заслуга Грујичићева је што је овом књигом истакао вриједности Сремских Карловаца, али и оптужио за небригу која доводи до пропадања истакнутих културних институција, у које су појединци улагали не само свој новац него и своје амбиције и жеље да оставе и сачувају вриједности тога града. Таква је и пјесма о Галерији Милана Кечића, која је након смрти свог оснивача запуштена. Пјесма „Стражилово“, сва у динамичном обасјању, повезујући елементе Бранкове поетике исказане љепотама живота, посебно карловачке бербе грожђа, дјевојке са студенца, путника с уранка, лисја које жути и опада, дочарана је раскошним бојама пјесникове  причине у којој се јавља Бранко окружен музама. Црњански, апострофиран у моту пјесме, јавља се и на њеном крају крстећи се и не вјерујући у причин који му се указао пред очима.

     Најживљи дио књиге су „Стражиловски портрети“ гдје је представљено 40 портрета: пјесника, писаца, сликара, глумаца, оперских пјевача и других заслужних умјетника. Задивљујуће је с колико је импресивних детаља Грујичић приказао свима нама знане личности, али са самосвојном специфичношћу која открива дубину карактера опјеваних као и њихове врлине и мане. Ту је Десанка са својим шеширом, боем и добричина Мирослав Антић, интелектуалац оштрог језика Михиз, Иван В. Лалић који воли да дискутује о необичним формама лирике, ту је Павић један од ријетких прозних писаца који отвори Бранково коло и који је „свестрани човек новог и старог, синестезијски Марко (А)поло“. Ту је и Дејан Медаковић који је „волео Карловце много да велича“, затим Душко Трифуновић тек пристигао из рата, непредвидиви и често мистериозни  Раша Попов, пјесник из Македоније  Радован Павловски који за „песму живи“. Али ту је и Живан Сарамандић који „тамо где је певао, ницале су обале, / са мора су таласи лупали о хридине,/ нимфе су израњале, арије их спопале“. Па онда Оља Ивањицки „и сликарка, песникиња, дете руских губернија, визионар новог света“. О хришћанским вјечним темама није знао да збори нико тако као Владета Јеротић а пјесму „Santa Maria della Salute“ маестрално је изговарао Петар Краљ на Стражилову,  док је Миша Јанкетић одушевљавао  својом двоструком улогом глумца и пјесника. Посебно је емоционално обојен портрет Љиљане Петровић, која је својим баршунстим гласом, уз пратњу гитаре, одводила у неке далеке узвишене свјетове. Тешко је и побројати све који су током година увеличали Бранково коло, али ту је и пјесма о Данилу Кишу који због болести није могао доћи. Детаљи Кишовог описа, његове ријечи и општа атмосфера која је окружавала овог нашег генија литературе маестрално су дочарани у Грујичићевој пјесми.  Збирку завршава циклус „Вино и песма“ о чувеним карловачким винима и још чувенијим бербама грожђа.

        Врстан пјесник Ненад Грујичић објавио је  велики  број збирки пјесама као и осталих књижевних жанрова. Лауреат најзначајнијих наших књижевних  признања, ношен снажним емоцијама и ентузијазмом, о којима све вријеме спољава стваралачку свијест, испјевао је ове лијепе стихове дајући им јединствен и оригиналан тоналитет и многоструку поетску разноврсност. Задивљују вјешто одабрана и луцидна запажања, успјело баратање разноврсним метром старог песничког облика, терцине (веома ријетко коришћене у савременој српској поезији, и уопште), употребом карактеристичних и до гномичности сажетих детаља.  То ће, увјерени смо, осјетити и читаоци ове ријетке и значајне књиг

                                                                                                       Љиљана ЛУКИЋ