Сремски Карловци – Нови Сад, 24. јануара 2026.
Јуче је у Карловачкој гимназији промовисана нова, друга по реду књига поезије Данила Јовановића, „О гневу праведника“, објављена недавно у издању Бранковог кола. Као матурант Карловачке гимназије, пре две године, Данило Јовановић објавио је свој песнички првенац „Корак између“, такође у Бранковом колу, и овенчао се престижном наградом „Стражилово“, која постоји преко пола столећа. Нова књига Данила Јовановића штампана је о 190. годишњици доласка Алексија Радичевића у Карловачку гимназију, 140. годишњици подизања првог споменика Бранку на Стражилову и 130. годишњици оснивања листа Бранково коло у Сремским Карловцима.
На промоцији нове књиге, уз аутора, учествовале су: модераторка Дуња Лукић, водитељка Ања Цвијан и рецитаторке Миа Величковић, Маша Жорић и Тијана Лукић. Кроз одломке рецензије Ненада Грујичића, учесници су неколико пута прошли кроз књигу „О гневу праведника“, поткрепљујући доживљај богатим избором поезије младог песника који је имао и разговор с публиком . Доносимо део рецензије из књиге „О гневу праведника“:
„Гнев је најпре врста греха, али не мора увек тако да буде. Постоји такозвани праведни гнев. И сам Бог се гневи: Бог је праведни судија, сваког дана Бог гнев свој излива (Псалам 7:11). Посматрајући са ове тачке, гнев је она врста енергије коју нам Бог даје да разрешимо конфликтне ситуације и проблеме. Но, углавном човеков гнев не постиже праведност коју Бог тражи (Јаков 1:20). Све што човек ради, требало би да чини у славу Божју. Да не би упао у замку, човек не сме да се свети: Не дај да те зло надвлада, него ти надвладај зло добрим (Римљанима 12:21). И заиста, то је шифра којом се побеђује гнев, а рађа љубав. Какав је песнички гнев, гнев праведника? И да ли је песник увек праведник? Постоје песници (књижевници) чија су дела фарисејска, без божанске љубави. Она се остварују по законима уметности која не мора увек бити у крилу Бога. За песника је главни медијум тамо где пулсира матерњи језик. Ту се догађа суштаствени процес песничке творбе која мора поседовати озрачје круне сачињене од свести да на почетку беше реч, реч беше у Бога и – Бог беше реч. (…) Оно што ову књигу чини узвишеном, али без патетичног белканта, јесте веома изражена свест о песничком позиву, о друштвеној позицији песника – међу људима, свест о обичном и затвореном виду понашања унутар свакодневног света, о инерцији животарења и маскембала у равни човечје збиље, а наспрам чега доминира визионарски језик поезије.“
Гимназијска младост дала је овом догађају посебан печат у чувеној гимназији награђујући аутора и учеснике честим аплаузима. Поред бројне махом младе публике, промоцији је присуствовала и Зорана Врцељ, до пре две године матуранткиња Карловачке гимназије, победница 52. Лимских вечери у Прибоју, чија је књига „Ходницима (к)раја“ промовисана у децембру прошле године у граду на Лиму. Такође, у публици се налазио и садашњи матурант Карловачке гимназије, Георгије Марковић, коме ускоро у издању Бранковог кола излази првенац „Један продужени распуст“ (после прошлогодишње књиге у Колу, „Плаво пролеће“ Јоване Анђелић, тада такође матуранткиње ове гимназије).
На крају незаборавног програма, млади песник Данило Јовановић исписивао је посвете на примерцима дариваним публици на првом представљању књиге „О гневу праведника“. Веома везан, и даље, за своју драгу гимназију, Данило Јовановић је изјавио: „Била је ово лепа и радосна прилика да после две године, након матурирања у Карловачкој гимназији, и после представљања моје прве књиге у Гимназији пре годину дана, ево одржана је и промоција друге, управо у мојој драгој гимназији. Велико ми је задовољство и част да су обе промоције одржане управо у Карловачкој гимназији. Био сам у свечаној сали оплемењен присуством многих познатих ми лица и школских пријатеља који су с љубављу дошли на промоцију. Велику захвалност дугујем Бранковом колу и господину Ненаду Грујичићу, који су ме безрезервно подржали и тиме омогућили да буде одржана и ова лепа промоција, а тиме и да се настави, даље, мој песнички пут.“
Карловачку гимназију од 1835. до 1841. године похађао је и најславнији њен ђак Алексије Радичевић, потоњи Бранко, песник-корифеј српског романтизма. Заједно са Бранком, Карловачку гимназију похађао је и његов годину дана млађи брат Стеван.
М. Борић
Проклет сам што љубим силно
удишућ’ земаљски прах.
Чувам труло и пролазно
несвестан да стиже крах.
Много лоших изговора и животних јада
имају они што их напусти радост.
Један додир све дели од пада,
па и оне што дивно миришу на младост.
А младост сва дивља, ко страст у нама,
красна и неукротиво бритка,
ко поток планински жустра
ал` често бива и плитка…
Окренеш ли се, видећеш
да је читав Дунав протекао.
Рекох себи: ,,Истрпећеш!“
и пред виром нисам поклекао.
Сва та мутна, муљевита вода
дно корита свога меље.
Ал’ пред лицем непогода
нетакнуто стоји стење.
За слепе праведнике
који се надају коначном сну
нема гнева.
Ако су га икада доживели
сигурно су због њега
најтеже оболели.
Та неизлечива болест
ствара отворене ране
што посред духа крваре.
Сав отров накупљен у ткиву
на силу жели изаћи
и на кожи оставља ожиљке.
У нечему што подсећа
на последње тренутке живота
ожиљци почну да шапућу.
Ђаволске клетве венама колају
док тело у грчевитом болу
спрема се за кошмарне сне.
Неразумна ноћења на оној страни
у име закона и правде
доводе до опаких пошасти.
Куга, колера ил’ беснило
ударају у центар живота
и изазивају трајно слепило.
За ослепеле праведнике
који се надају коначном сну
нема гнева.
Они што од беса болују
не знају за праведне снове
нити ће крај икада спознати.
(Из књиге „О гневу праведника“, Бранково коло, 2025)
