А Миодраг се оженио Косовком Девојком, Катицом из Гњилана, и – добише три сина: Николу, Драгана и Срђана. То су моји драги синовци, Новосађани. Имам две кћерке, Милицу и Даницу, синова немам, али њих тројицу тако доживљавам, као синове – моји Грујичићи, у истом граду. Њихов деда, а мој стриц, Драгољуб напустио нас је пре неколико година. Долазио је, понекад и с Николом, на свечано отварање Бранковога кола.
Данас сам се са синовцима нашао у ресторану „Џентлмен“, у Бранка Бајића, иза Новосадског сајма. Желео сам да попричамо, нисмо дуго, радосно су узвратили. С нама су биле и моје, Милена и Даница. Никола студира право и узгред ради као комерцијалиста, Драган студира на Факултету спорта и физичког васпитања у Новом Саду, а Срђан је управо завршио економску школу, трговачки смер. Пимиње да би можда уписао књижевност. Зашто да не, и ја сам после средње техничке, то јест две године проведене на машинству у Новом Саду полагао пријемни и уписао тадашњи смер на Филозофском факултету – југословенска и општа књижевност. Међутим, на групи сам сусрео многе којима је било свеједно да ли студирају књижевност или економију. А мени књижевност – и отац и мајка!
Поред осталог, поменуо сам синовцима и Шајкаш. Пре дванаест година објавио сам књигу „Шајкашки сонети“. На промоцији у Шајкашу био је и стриц Драгољуб. Промоцију је припремило Удружење жена из Шајкаша. Обилато су нас частили разноврсним ђаконијама и пићем. Промоција за незаборав. Причао сам о томе и синовцима – да је за њих све почело из Шајкаша. Ту су им се сусрели деда и баба. Ево из „Шакашких сонета“, једне песме о стрицу Драгољубу, али и још неколико, дабоме.
