Престижна награда Бранковога кола, “Печат вароши сремскокарловачке“, за најбоље песничке књиге на српском језику у 2022. години равноправно је припала Перици Маркову, Јулији Капорњаи, Маји Белегишанин Ивановић и Слободану Јовићу.  На завршној седници 18. октобра 2022. године, ову одлуку једногласно је донео жири Бранковог кола у саставу: Ненад Грујичић, Јелена Алексић и Андреј Јелић Мариоков.

Перица Марков (рођен 1958. године  у Фаркаждину код Зрењанина, где и данас живи) награду добио за књигу „Огњиште“ (Банатски културни центар, Ново Милошево, 2022). Аутор јединствене песничке путање, објавио шеснаест књига песама – једну у Бранковом колу (2018), „Песмице“, за коју је добио награду „Стражилово“. Новонаграђена књига доноси широк тематско-мотивски лук почев од призива кућног прага и огњишта, као симбола топлине, дома и љубави,  сакралне тачке око које се окупљају душе предака, до суматраистичког зазива удаљених дестинација: црногорског виногорја и камења,  планинских венаца Анда и „страшне џунгле Амазоније“.  Радећи на књизи „Огњиште“ двадесет две године, Марков је успео да укроти боемски живац своје банатске „кошаве“и са већим бдењем и миром у себи посвети се локаланој лепоти матерњега језика. Ово су песме које указују на сићушност човековог присусутва у свету, на људску огреховљеност, пролазност и смртност, а кроз псалмичну резонанцу бића и поезије у дивљењу обичном животу и његовим чудима.

Јулија Капорњаи (рођена 1966. године у Врбасу – Змајеву, живи у Новом Саду) награђена је за четврту по реду песничку књигу, „Панацеја“ (Књижевна општина Вршац, 2022). Већ самим називом књиге (који у грчкој митологији представља богињу универзалног исцељења), песникиња указује на бесмртност песничког језика, на поезију као лек за све болести и сва зла овога света. Јулија Капорњаи пева о разврнутом рукаву живота, о минулом времену  које веже и боли, али у исти мах постаје идеалним епифанијским заметком добре песме. Урођени таленат за певање уочен је још у првим њеним књигама, „Живи чвор“ и „Бело сунце“ објављеним у Бранковом колу 2002. и 2005. Године. Након паузе од деценију и пô, ти првенци наново су се расцветали у потоњој књизи „Из капи мора“ и сада награђеној „Панацеји“, књизи јаке поетичке и животне зрелости. Јулија Капорњаи пева о неподношљивој лакоћи присуства неправде у свету, али ту спознају затомљује сећањима на детињство и „горко-слатке колачиће“, као и уживањем у траговима и знацима божанске природ

Маја Белегишанин (рођена 1980. године у Београду), своју нову, осму по реду књигу објавила са проширеним презименом – Белегишанин Ивановић, и овенчала се наградом „Печат вароши сремскокарловачке“. Још појавом њене прве књиге „Испод неба“ (Бранково коло, 2007), ова песникиња показала је култивисаност свога израза и посвећеност поезији. Најновија књига изабраних и нових песама, „Мајска киша“ (Пресинг, Младеновац, 2022), доставља нам на увид успешан досадашњи песнички и књижевни пут ове вредне ауторке која подједнако добро влада и везаним и слободним стихом, што је одлика ретких песника данас. Лишена баласта помодности и испразног говора, у филигрански резбареној лепези песама, димензију надвремене занатске вештине  представљају сонети и октаве, затим терцине, катрени, квинте и малајски пантуни. Све је у симбиози звука и слике, музика језика плени својим уграђеним и развијеним мелодијама диљем књиге. У основи лирска, ова поезија разгаљује својом душевношћу и опажањем детаља у природи кроз годишња доба. Овде је све одболовано и проживљено, поезија која вековито пледира за то да учврсти позицију песника у савременом свету.

Слободан Јовић (рођен 1984. године у Тузли), живи у Тобуту на Мајевици – општина Лопаре у Републици Српској), награђен је за књигу „Исусов трн“ (Српска књижевна задруга, Београд). До појаве ове књиге, Јовић је објавио пет збирки поезије и уредио двадесетак бројева књижевног часописа „Бокатин Дијак“.  Награђена књига је својеврсни наставак његове поетике: „Сопствену поезију не видим као ништа друго до мање-више успјешно преписивање из живота“. На први поглед то је тако, међутим, Слободан Јовић песник је контемплативне моћи, он у свакој ствари и појави препознаје траг Божје руке и присусутво предака. Дајући садашњем тренутку приступ будућег и прошлог, овај песник је учитељ који живи на селу, у руралном амбијенту, пева са менама годишњих доба, о биљном, животињском и људском свету. С друге стране, он у песмама слика  и ратничку природу човека, дигитални свет и наспрам свега тога у трошном месу створеног човека. Овенчан моћима матерњега језика, Јовић  молитвено уписује свој песнички таленат у призоре пред очима, грли их јаким емоцијама, освештава и претвара у песме. Он је песник духовно-релогиозне провенијенције, монашких увида у стварност, време и простор.