Захваљујући на високом признању, Вицо Дардић се осврнуо на свој протекли уметнички век у којем је, поред осталог, снимио на носачима звука десет хиљада часова поезије, а небројене године, једну за другом, даривао и посвећивао искључиво поезији и песницима.
На овој свечаности, на уметнички препознатљив и свој начин, лакокрило је и звонко казивао чувену Бранкову песму „Кад млидијах умрети“, поеме „Стражилово“ Милоша Црњанског и „Војводину“ Мирослава Антића, те руковети Ујевићевих, Дранчевих и Миљковићевих песама.
Одушевљена многобројна публике награђивала је сваку песму дугим аплаузима, све до бурних овација. На 47. Бранково колу поезија је, опет, показалу своју неуништиву снагу, лепоту и значај.
„Велику повељу Бранковог кола“ досад су добили Владета Јеротић, Весна Чипчић, Михајло Миша Јанкетић, Љиљана Петровић, Милан Плетел, Богдан Винокић и Вера Ковач Виткаи.
















