После неколико кишних, освануо је божански леп сунчан рођендански дан који се као дар неба Бранку и присутнима, отворио молитвеним поменом за Алексија Бранка Радичевића. Чинодејствовао је епископ сремски Василије са карловачким свештенством и младим богословима. Чула су се два Радичевићева имена, Алексије и Бранко, и кроз молитвену лепоту релативизовао тренутак када је песник телесно напустио овај свет а кренуо ка вечном животу.
Након помена, великом броју присутних људи обратио се епископ сремски Василије нагласивши да Бранково дело није само књижевне природе, већ и духовно, религиозно дело православног карактера у коме се слави Божја творевина. Потом је венац цвећа на Бранков гроб положио Игор Мировић, председник Организационог одбора за прославу великог јубилеја: двеста година од рођења Бранка Радичевића.
Ненад Грујичић, председник Бранковог кола и члан Организационог одбора за прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, поред осталог, рекао је да Бранково коло сваке године излази до Бранковог гроба и споменика подигнутог 1885. године (два лета после легендарног преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово), прислужује свећу, полаже цвеће и изводи уметнички програм. Истакао је да је ово несвакидашњи дан који не само у Бранковом коло деценијама чекамо да бисмо на такав дан, двестоти рођендан великог и непоновљивог песника осетили своју пролазност и смртност своју у славу Бранка, непролазне поезије и њене моћи да траје у времену матерњег језика, нашег српског у коме је млади Радичевић унео велику песничку промену која се назива револуцијом, а у практичној употреби народног језика у књижевне сврхе.
Поред Бранковог гроба и споменика, руковет од седам антологијских песама надахнуто су и узбуђено, наизменично, интерпретирали стални и одани сарадници Бранковог кола, млади уметници Даница Петровић и Бошко Петров. Беху то песме од којих се неке и певају у народу: „Молитва“, „Никад није вито твоје тело“, „Девојка на студенцу“, „Кад мидија` умрети“, „Укор“, „Клетва“ и „Враголије“. Бројна публика у подневу Стражилова није штедела дланове свесна тренутка и вечите лепоте и снаге Бранкове поезије на двестоти његов рођендан.
Потом су с великим пијететом према Бранку и тренуцима који су се надземно дешавали на Стражилову, добијајући у руке отворену антологију са страницом песме на којој се посвећени стихови налази, наступиле песникиње и песници са списка одабраних двадесет девет који се налазе у цветнику „Ао, данче, ала си ми бео“, а који су имали младалачку снагу да се попну горском стазом која добија нови уредни, камени облик. Старији песници имали су привилегију да возилима Националног парка „Фрушка гора“, околним планинским путем, стигну до Бранковог споменика и кажу своје песме њему у част.
На махове, са чудотворним цвркутима у ведром дану стражиловских миомириса, који су ономад опијали и младог Бранка, п(ро)јављивао се на махове током песничког програма снажан ветар стражиловац, па нестајао, указујући на живо присуство Бранка Радичевића на овом величанственом догађају на двестоти песников рођендан.
Своје песме као рођенданске дарове, посвећено су приносили Бранку песникиње и песници азбучним редом њихових презимена: Јелена Алексић („Amethystos – Успење плода успење је Бога у спомен Бранку Радичевићу“) која је у име присутних песника прочитала и есеј посвећен великом јубилеју, Кармен Антић („Бранко зазива Мину“), Недељко Бабић („Чаробан див, кћери“), Верољуб Вукашиновић („Стражилово“), Хусеин Дервишевић („Бранко“), Ранка Грковић („Бранко Радичевић“), Будимир Дубак („Бранко Радичевић походи гробове“), Данило Јокановић („Стражилово“), Дамир Малешев („Сремски Карловци“), Перица Марков („Понад Стражилова“), Јасна Миленовић („Амо, Стражилову“), Игор Мировић („Бранков Брод“), Драгољуб Павлов ( „Донабела – коло с музама“), Љиљана Павловић Ћирић („Бранку Радичевићу“), Драгица Стојановић („Карловци“) и Милан Ћосић („Стражиловићи“). Сваки песник попраћен је дугим аплаузом и жељом присутих да живи венац песничке речи не престане.
Аплаузи су пратили и антологијске стихове посвећене Бранку из пера Петра Другог Петровића Његоша, Петра Прерадовића, Десанке Максимовиић и Алексе Шантића у интерпретацији ауторке ових редова. Довољно би било да било ко од нас замисли да му десетине врхунских песника посвети песме, колики је то дар, и колико незамислив збир ванвремених димензија, надземаљски, непроцењив и изнад свих материјалних износа и вредности.
На самом крају програма, као својеврсни крешендо у дану прославе двестотог рођендана Бранка Радичевића, појац Миодраг Миша Близанац и гајдаш Максим Мудринић на узбудљив начин извели су култну песму Јована Јовановића Змаја „Бранкова жеља“, испевану у деведесет једном десетерацу, написану 1877. године поводом првог покушаја преноса Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово. Захвална публика је дугим аплаузима испратила ову песму и цео духовно-уметнички догађај какав се поводом Бранка и Стражилова једном јавља у стотину година.
Ана Гојковић
