У поговору књизи „Козаро, сејо и прамајко“, Данијела Регојевић поред осталог каже: „Пјесник отвара личну завичајну рану на грудима, и његов бол разраста у велики жал за страдалим српским народом у цјелини, а у сликама и призорима геноцидног надирања њемачких и усташких фаланги на дјецу и становништво српске Козаре. У свему томе, и оном што живимо данас, пјесник уочава у нашем времену истог незаситог завојевача и непријатеља који, иако два пута поражен у двадесетом вијеку, поново се приближава нашим предјелима и крајевима, ливадама и рудницима, кућним праговима и столовима, безобзирно жели да се домогне дефинитивне побједе над српским народом на Балкану. Завојевачи познатог имена желе Србе још једном да изгнају као стада на тратине и распореде, као на Козари прије осам деценија, за нова стријељања и клања. Све ми се младој чини да ће то бити друкчије овога пута. Пуна сам пркоса, ината и отпора, постаћу први женски Гаврило из Грахова. Божја ријеч је прва и посљедња, а пјесник Грујичић каже: „О, Боже, милостиви и једини,/ сапери са људскога чела гријех и зло,/ и просвијетли ум, чемер и јад на земљи/ од које смо пролазни саздани сви,/ у коју се враћамо тијелом и копамо.“
М. Борић
