У Бранковом колу објавила три књиге: „Лепавинска рапсодија“ (песме), 2003, „Мирис руже“ (есеји), 2004. и „Гетеов град“ (антологија савремене немачке поезије), 2015. Објавила четрнаест књига поезије (неколико и за децу), пише и прозу, преводи Хесеа, Брехта, Рилкеа и друге. Живи и ради у Старој Пазови. Ова песникиња обнавља успомене на младолико школовање у аркадијској лепоти завичаја, али опева и историјску позорницу, драму и бол нанесен обичном човеку. Ширећи просторно-временску перспективу, не заборавља косовске витезове Ивана Косанчића и Милана Топлицу, као ни српске мученике Гаврила Принципа и Саву Шумановића. Поезија изражене душевности и лиризма са великим очима и ушима, које запажају и бележе све што поседује епифанијски блесак. Награђена књига припада реду оних рукописа које сâм живот исписује и оставља у аманет.
Доносимо три песме из књиге управо овенчане „Печатом вароши сремскокарловачке“.
Милена Северовић
АПРИЛСКИ ДАНИ
Тихе су уличице
и само их се моје срце још сјећа.
Град је одавно изгубљен,
затворена су врата,
још само у латицама
сакривена је срећа.
Пријатељи и драги људи
полако заборављају све
па и моје име.
Љето је прошло,
јоргован још мирише,
али све чешће свраћају зиме.
Не, нећу се окретати
и слушати кад телефон звони
у мом ходнику старом,
сјећања ћу избрисати
и затрпати великим ормаром.
Сад, кад прољеће стигне
и донесе сунце и топлих сати дах,
Господе,
дођи и отвори наше видике,
разлиј прољетну кишу,
а одагнај
хладне зиме страх.
КРАЈИШКИ ГРЕНАДИР
Петру Прерадовићу
Полако се дâни,
олуја стиже у пратњи
жутог из Сахаре пијеска,
сама сам на перону,
вјетар плеше с птицом,
далеко је сунце,
видим га попут бљеска.
Отпутовали су давно добри људи
и мајстор је угасио свијећу,
зачарана ме шума зове
док боса трчим
тражећи срећу од ове већу.
И док слушам
старог Прерадовића из мог завичаја
он ми из своје пјесме маше
и даје знак,
машем и ја њему и знам:
бити Србин и Крајишник
у свијету,
слогу,
и пјесми,
задатак је
не баш посве лак.
ПРЕОКРЕТ
Кристална ноћ
горјела је у Хрватској 1991. године
освјетлила је њене градове и села
и моју кућу, наравно
трчала сам и трчала,
али метеж, узбуну и пометњу сам срела…
враћала сам се неколико пута
у моју кућу, улицу и град,
али све је нестало, промијенило се,
а Загреб је имао лице пирата
и украден капут сусједа
са првог спрата,
црни људи постали су војниици
И тражили нас, тражили
док су на ломачама горјеле наше књиге
ћириилица се овдје не пише више,
тежак је зрак
и тешко се дише.
Да бијаше то
наша Kristalnacht.
(Из књиге „Даринкина дуња“, Граматик, Београд, 2023)
