СВЕЧАНО УРУЧЕНА НАГРАДА „ПЕЛАГИЋЕВ РУНОЛИСТ“ НЕНАДУ ГРУЈИЧИЋУ

Бањалука, 24. мај 2018.

У вјећници Банског двора у Бањалуци свечано је, по јубиларни пети пут, уручена престижна награда „Пелагићев рунолист“ Ненаду Грујичићу, за цјелокупно књижевно дјело. Оснивачи награде су Књижевна заједница „Васо Пелагић“ – Бањалука и Завичајно удружење “Змијање“ – Бањалука. Награда је оличена у дипломи-повељи, новчаном износу и умјетничкој слици за Ликовне колоније “Змијање“.

Лауреат Ненад Грујичић је прочитао бесједу “Без катанца на устима“ посвећену Васи Пелагићу, у којој поред осталог каже: „Књижевник и научник, публициста и интелектуалац, просветни радник и народни лекар, идеолог и устаник, утописта и практичар, Пелагић је нека врста рационалне јуродивости која је имала судбинске задатке и резултате. Храбар и агилан, учен и даровит, па ипак – јавно рашчињаван, проглашаван лудим, прогањан, бацан у затворску мемлу и негве. Народни трибун попут чудовитог рунолиста што расте на опасним литицама и каменитим висовима, Васо Пелагић остаје узор за сва времена. Његова величина је и у томе што га ни једна власт, ни државна ни црквена, није прихватала.

Био је опасан за сваки захрђали институционализам и саможиву администрацију. А народ га је обожавао и љубио. То је највише сметало земаљским моћницима чија су прашинаста имена нестала у вихору времена.“

У оквиру приређеног „Портрета Ненада Грујичића“, о укупном опусу овога пјесника, писца, есејисте, критичара, полемичара и антологичара, говорили су Мирко Вуковић, Ненад Новаковић, Милан Ракуљ и Никола Париповић.

У тексту из опсежне студије о Грујичићевом пјесништву Мирко Вуковић је поред осталог рекао:

„Ове се године навршава четрдесет година од изласка прве Грујичићеве пјесничке књиге индикативног и судбоносног наслова ‘Матерњи језик’. То је повод да кажем још и ово: велики пјесник је онај који на свијет гледа очима матерњега језика, а онај ‘дечији бол, стар да старији не може бити’, стар је колико и матерњи језик на којем је прословило, и да то подвучем пјесмом ‘Тишина’ (сада у цијелости):

Убијају ме

разговори о количинама.

На нули сам сазидао све.

Сад путујем кроз царство

у којем језик пандан је животу.

Налазим се у тачки

где вршак пера дотиче бескрај.

Ту се одмара вук и претвара у росу,

а језеро пада с планине.

Дечак је то видео матерњим очима

и зато му верују сви.

Затим је Вуковић наставио: „Овдје свјесно говорим о Ненаду Грујичићу као пјеснику и не пренебрегавам његов хвале вриједан приповједачки, романсијерски, полемичарски, антологичарски и ини рад. Шта више, у неколико наврата сам и писао и говорио о тој свери његовога књижевног ангажмана. Овдје сагледавам Ненада Грујичића прије, и изнад свега као пјесника, јер сав је његов литерарни ангажман је архипелашки устројен на увјерењу да је поезија све. Овдје престаје моја безазленост и нагло пресушује моје простодушје, јер – није та подударност лишена дубљега смисла (нећу то пропустити јавно да изрекнем!) нити је она без заједничкога именитеља: једнако толико, и нешто преко тога, неко је и Ненада Грујичића, као у овом вијеку ваљда најрепрезентативнијег, најраснијег експонента крајишког духа, миљеа, геопоетичке ендемичности и менталитетског етоса у српској поезији, ставио на чекање пред већ добрано шкрипавим вратима ‘Кочићеве награде’. Препознајте пророка у своме селу! И немојте се изговарати тиме да он није из вашег села само зато што обитава у ‘Српској Атини’. Ономе ко не мисли тако савјетујем да коначно (крајњи је томе вакат!) прочита Ненада Грујичића (јер то, ван сваке сумње, није учинио; да јесте – не би могао да превиди оно што је очигледно) и да му, ако је потребно, препоручим антологијске пјесме као што су: Неора, Као да ништа није било, Песма иза брда, Промена, Калем, Каца, Крушна мрва, Светлост и звуци, Песма стара, Под чадором, Завичајни грохот, С прага, Крајина, Предсказање, Удес, Питаш мајку, Кап, Из старе свеске, Идила, Сезонци, Бестидница, Очеви мотори, Певанија, На Светог Илију, Недеља, итд… а потом и бриљантне поеме попут Жабара или Покривања куће, сонетне вијенце Цваст или Поезија и тим редом у недоглед.“

Милан Ракуљ у свом тексту „Пелагићевски пут Ненада Грујичића“ навео је и сљедеће: „Књижевно дјело Ненада Грујичића, једно је од оних међу ријеткима и привилегованима у савремној српској књижевности, које живи независно од аутора. У досадашњих 35 његових књига издвајају се поезија и полемике. Поезије што се тиче, ради се о пјеснику који је овладао готово свим пјесничким техникама, формама и облицима у слободном и везаном стиху. Обновио је сонет у српском пјсништву и важи за најистакнутијег пјесника сонетних вијенаца у нашем језику. Темљан до сржи, Ненад Грујичић као приређивач антологија, те као дугогодишњи челник Бранковог кола, посебну бригу водио је и води о ијекавској грани српскога пјесништва. Стога награда ‘Пелагићев рунолист’, није само пуко враћање дуга овом пјеснику и културном посленику, него постављање ствари на своје мјесто. Указати на дјело које је по свему остало бескомпромисно и пелагићевско, часно је и према награди и према награђеном аутору.“

Никола Париповић је истакао полемичку димензију књижевног рада новог лаурета “Пелагићевог рунолиста“ стављајући уз Грујичића још и Небојшу Васовића као најрепрезентативије полемичаре данас у српској књижевности. У антологичарском Грујичићевом раду нагласио је да он разликује српски од србијанског концепта неких антологија и пројеката, увијек дајући предност и пун смисао српској ширини и дубини културе и књижевности.

Ненад Новаковић је рекао да Грујичић само да је сачинио антологију и студију посвећену крајишким ојкачама, урадио је много за сва времена.

Лауреат Ненад Грујичић је у више наврата, праћен аплаузима бројне публике, казивао своје чувене пјесме, завршивши несвакидашње вече у Банском двору у Бањалуци познатом поемом “Покривање куће“ и антологијском својом пјесмом “Крајина“, написаном 1995. године.