На сусрету у повечерје, Бојана и Филип су се и упознали, први пут срели. Чекају их наступи у септембру у Сремским Карловцима и на Стражилову, на јубиларном 50. Бранковом колу. У том знаку су им и изашли првенци. Као и Милану Вићићу и Јелени Вујановић. Традиционални „Стражиловски митинг поезије“ протицаће у знаку младих, а након пола века континуитета Бранковога кола. Почиње нови живот, отворене су им капије поезије, сада је на њима све.
Велика су срећа и привилегија објавити своје прве књиге у младости и наставити природним ритмом, у континуитету, вредно и надахнуто, без огромних пауза на песничком путу, надилазећи сва искушења, успутне професије – нарочито дневнополитичке зазубице, и замке што вребају са свих страна. Објавити песнички првенац у позним годинама деликатан је и ризичан чин, поготово ако се то догоди тзв. критичарима који се наједном досете па у шестој деценији постану поете. Поезија тражи младост талента, трајање у времену без прекида. Без млaдих песника нема поезије ни живота.
Добро дошли у своје Бранково коло, драги млади и даровити песници!
Н. Грујичић
Бојана Кулиџан Громовић
ГОЛУБЈЕ СИВА
Боје.
Сарајевски голубови
усред зиме,
Изгажени снијег
помијешан с маглом корака
и смогом сјећања.
Мирис.
Дим из топлана,
саобраћајна гужва,
тролејбус и трамвај плешу
испод прљавосивих пахуљица.
Укус.
Роштиљ, кремпита
Кафа из Академије…
Звук.
Сестрински глас.
Разговор у четири ока
олакшавања душе,
дијељење бремена.
Даљине немиром мирују.
Синестезија
тугаљивом срећом
откуцава слова до екрана.
Скоро као писмо
које ће кроз маглу полетјети
у кљуну дигиталног голуба.
(Из књиге „Небоглед“, Бранково коло, 2021)
Филип Божић Дејановић
НЕОБИЧАН ЦВЕТ
шетао сам јутрос
случајно га закачио
маслачак људских глава
како сам га дотакао
тако се оне распршише у стотине праваца
пробуђене из лепљивог сна
напокон
слобода
та горко-слатка непознаница
једне су је примиле усхићено
ликујући малим меснатим устима
друге су је дочекале престрашене
жалећи што су протеране из своје биљне колевке
треће су само спокојно гледале
вероватно још омамљене колективним сном
посматрао сам облак разноликих лобања
слушао циркус звукова који су правиле тромим језицима
знајући да је једно сигурно
све што им је преостало јесте да се препусте ветру
препусте и уживају
пробах то и да им саопштим
али било је прекасно
вечно их је хујање већ утопило у наручје
(Из књиге „Збогом, симболи“, Бранково коло, 2021)
