Алекса Вилић (Шид, 2002) у свом досадашњем опусу већ има објављене две књиге песама, Учећи моју мајку како да преболи и У ноћи када је црвени месец плакао. Млади песник током карловачког школовања успешно је на-доградио стилске темеље на којима почива његова разграната, наизглед насумично склопљена поетика, понекад чак предстваљена и у облику прозног записа. Па ипак, он ретко када иступа из мотивског круга свога ја, мада то врло успешно чини у тематском и језичком дуализму којем у нас-ловима и поднасловима песама често прибегава. Његова синтакса и лексика одају индивидуализам који, обогаћен емоцијом човека што интелектуално тек узраста, у наред-ним годинама много обећава.
Исидора Антонијевић (Нови Сад, 2002) опчињена је природом, из ње инспирацију црпе сва њена осећања, понекад радосна, пуна усхићења, понекад пак тмурна и меланхолична. Али како и о чему другачије може да пева нежна душа која о себи и свом окружењу промишља свега осамнаест година? Традиционална српска љубавна лирика није јој страна, чини се да је то извор на којем се најрадије напаја ова млада песничка узданица. Без претензија да зади-ви или фасцинира модерним стилским финесама, она пит-ким и пријемчивим језиком исписује дневник своје мла-дости и љубавних успона и падова. Има ли драгоценије успомене за непредвидиво, турбулентно доба које је пред њом?
Наталија Ђорђевић (Нови Сад, 2002) пажљиво негује форму стиха, притом се осврћући на различите теме и лична запажања. Свака строфа вешто је исткана, нема у њима „празног хода“ нити метафоричног претеривања. Све је подређено једном циљу: да се кроз мисаоност и моћ речи (колико нам оне то дозвољавају) оцрта тренутак постојања, било да је реч о маслачку, сунцокрету, властитој слободи избора или скучености живота у савременом граду. Све је код Наталије једноставно исказано, па чак и љубавна занесеност, али у бити ове младе песникиње буја дубоко проми-шљање о смислу живота и постојања. Као да је већ свесна да се на оваква и слична питања једино у поезији одговори и утеха могу пронаћи.
Ива Максимовић (Нови Сад, 2002) пева о самоћи, онако детиње и у римованом стиху, јер је то само један одраз њене досадашње песничке лектире. Љубав је неизоставна тема свих поета њених година; у љубави се ужива, лети, али и с муком сазрева. Сваке је хвале вредан Ивин искорак у родољубиву поезију, па песма Србија остаје као вечити белег, траг једног наопаког времена чије ране, на-жалост, осећају и генерације тек свршених средњошколаца.
Николина Дикић (Нови Сад, 2002) је у свом поетском изразу склона краткој, сажетој форми, али се успешно опробала и у класичном облику неримованог соне-та. Рефлексивност просто блесне из њеног стиха док се наизглед бави својим запажањима у окружењу и природном амбијенту. Само један детаљ, призор тек, довољни су да одгонетну осећања лирског субјекта, попут оних столова у школском дворишту (песма Касниш) који су постали симбо-лом младости и заљубљености многим генерацијама.
Хелена Будимир (Нови Сад, 2002) је, без обзира на своје младе године, већ изградила сопствени поетски израз храбро одговарајући стихом на многе запитаности, путене изазове и трептаје женског срца. Модернистички скројена строфа, костур речи у којем пулсира чиста емоција. Па и када се окрене мотивима из природе или друштвеног миљеа, јасно јесте да је Хеленина најважнија преокупација оно сада; где сам, шта чинити, да ли сам вољена? Сигурно је да ће у свом будућем певању и промишљању пронаћи и свету подарити још мноштво стихова.
Панорама поезије „Песме после нас“ биће на различите начине промовисана и представљена на јубиларном 50. Бранковом колу у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. То је прилика да Карловачка гимназија, поред осталога, обнови своје традиционално присусутво на Стражилову, другог дана манифестације, увек у суботу. Тако би у што већем броју ученици славне Гимназије, као у ранијим временима кренули у ходочашће најчувенијем карловачком ђаку, Алексију Радичевићу, песнику Бранку, који се у Карловачкој гимназији, заједно са братом Стеваном, школовао од 1835 -1841. године.
