Поготово, посебан осећај чини сазнање да смо овим вредновањем нашег песничког дела и ми припојени оном лепом низу који нас везује за Бранка Радичевића, Сремске Карловце и Бранково коло. Песник романтичар Бранко Радичевић, од ког је кренуло једно ново и другачије певање, град Сремски Карловци, непроцењиво важан за српску историју, културу и књижевност, као и за само песничко биће млађаног Бранка, те Бранково коло, знаменита установа и књижевна манифестација, која окупља песнике свих генерација и где смо и ми градили своје песничке гласове (моји озбиљнији поетски почеци јесу управо на Бранковом Стражилову, том лирском Парнасу) – све то нас чини поносним, али и одговорним да одржимо своје будуће песништво на јакој линији ове симболичне и стварне путање…

Ој Карловци, место моје драго, / као дете дошао сам амо… пева Бранко у својој поеми „Ђачки растанак“. Давно је на мене утицала ова песма, а са Бранком делим тај нестварни, прозрачни доживљај овог места, јер сам и сама, долазећи код родбине још као дете, упознавала овај град са просјајима посебне, јединствене лепоте и духовности… И зато, на крају овог говора, обратила бих се својим сонетом (написаним пре неколико година, а налази се у мојој награђеној књизи „Мајска киша“) још једном истичући захвалност и своју и својих песничких колега на овом свечаном дану, значајном признању и финим нитима које повезују сва песничка имена и времена…