Симовићево дивљење Бранку, Сремским Карловцима и Стражилову чинило га је оним корифејем српске поезије и културе који припада тој несвакидашњој духовној лози нашег стваралаштва. Познавао сам веома добро Љубу Симовића и мимо Бранковог круга српског Сиона и српског Парнаса, те више пута наступао с њим негде другде, на широким српским песничким путовањима. Посебно ми је остао у сећању заједнички наступ пре четврт века на „Књижевним сусретима на Козари“ – 2000. године у лепом приједорском позоришту. А у своју „Антологију српске поезије 1847 – 2000“, Љуби Симовићу сам пре тринаест година пуног срца дао високо место са осам песама за сва времена у лепоти српскога језика.
Песник Србије, победничке и поражене, и на небу и на земљи, у звездама и у блату – Љубомир Симовић, пева о сировој стварности, о свакодневном деверању и опстанку, о стварима и предметима који оличавају дух народа: огњиште, вериге, шајкача, лонац, конац, шињел, чизме, дрвена кашика, тањир, шпорет. О томе песник каже: „Мене, на пример, веома привлачи да сланик, виљушку, напрстак, дугме, иглу, шило, млин за кафу, доживљавам не само као предмет, него и као слова неке метафизичке азбуке.“ Дакле, та “метафизичка азбука“ у функцији је поезије која показује да “Симовићева Србија сва је у противречностима, богата и сиромашна, светла и тамна, распевана и плачна, цветна и блатњава, анђеоска и вампирска, слободарска и ропска. Непојмљива, несхватљива, мистериозна, ирационална Србија“ (М. Савић).
Љубомир Симовић је песник дубоко везан за српску историју, за њене амбивалентне јазове и сталне сукобе брата с братом. Идеолошко ремење оптеретило је намагарчени српски народ у неколико ратова. Из таквих расцепа и несрећа, Симовић црпи материјал за поезију („Источнице“). Без духовне димензије, Симовићева поезија била би сувише у натуралистичкој представи света, те јој призив православног и хришћанског знамења даје снажан духовни облик имплементације у голи живот. “Десет обраћања Богородици Тројеручици“ представљају једну од најбољих духовних песама у српском језику. Песник разноврсних песничких поступака у слободном и везаном стиху, допринео је релативизацији употребе појединих форми и облика, али и тема које су биле предодређене за песнички говор.
Ево трију антологијских песама Љубомира Симовића, које говоре о оном с почетка реченом – да велика поезија живи у свим временима захватајући и снажно надахњујући и овај тренутак наше земне пролазности. Написана или изговорена, ћутана или певана, песничка реч је светлост живога духа. У епифанијском блеску песме, речи се брзином светлости ланчано вежу у низове слика које нису од овога света, али му припадају.
Ненад Грујичић
Љубомир Симовић
ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ
ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ
Мајко Слова и Спаса, тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере,
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред Кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!
И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и jела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!
ДРУГИ ЈАДАЦ
Доћи ћe време кад нам неће дати
озеблим на сунце, на пијаце и улице.
Доћи ћe време кад ћемо бежати
у кртичњаке и земунице.
Доћи ћe време кад ћеш се од брата
сакривати код јазавца и вука,
кад ћe над црквама од пепела звона од блата
да клати трула и црвљива дрвена рука.
Доћи ћe време без хлеба и соли,
кад ћемо по гробљима коприву сејати,
доћи he време кад ћемо се голи
корењем хранити, пепелом грејати.
Доћи ћe хладно време снега и дима,
кад ћe ти ђаво бити бог,
гавран побратим, a гуја посестрима,
док ти ураста крило, а расте рог.
Доћи ћe време да из мишје рупе
промолиш нос, оњушиш месо и супу,
да на клупу попењеш гладно дупе,
а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.
Доћи ћe време и устаћеш из кострети,
и засјаћеш у злату и у свили,
а ми из пепела, ми ћемо остати
у пепелу у коме смо и били.
Доћи ћe време и постаћеш јачи,
и колико јачи толико ситији,
бундевом крунисан јахач на крмачи,
све дебљи, све тежи, све убојитији.
Доћи ћe време да једеш и пијеш
ко слепци који те данас море глађу,
доћи ћe време да пијан жеђу мориш
оне због којих данас од жеђи гориш.
Доћи ћe време кад им нећеш дати
озеблим на сунце, на пијаце и улице.
Доћи ће време кад ћеш их сагнати
у кртичњаке и земунице.
СУДЊИ ДАН
Издајице нам суде за издајства,
убице за убиства.
Они који су побегли пред једноглавим
суде нам што бежимо пред троглавим.
Везани нас везују, претучени туку,
кувају нас они који пеку,
на вешала нас осуђују
судије ca омчама о врату.
Главе нам бацају у торбе,
натичу на колац, полажу на пањ,
и док нам под небом које експлодира
земља под ногама нестаје
брже него масло у тагану,
глава у торби
смеје се глави на коцу
глава с коца
руга се глави на пању.
(Из Антологије српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012)
Фотографија 1: Портрет Љубомира Симовића на Дунавској чарди у Сремским Карловцима, 22. Бранково коло, 10. септембар 1993.
Фотографија 2: Ненад Грујичић уручује Љубомиру Симовићу високо признање Бранковог кола Статуета Бранка Радичевића (рад Јована Солдатовића) на Свечаном отварању 22. Бранковог кола, Карловачка гимназија, 10. септембар 1993.
