Централни гост „Пролећних Бранкових дана“  на овом програму био је врхунски народни гулсар Бошко Вујачић, победник бројних такмичења и гусларских сабора, лауреат високих награда попут Вукове, Златног лика Његошевог и других, те угледних признања у Француској, Америци и другде. На самом почетку извео је песму „Гојко“ Бранка Радичевића која започиње стиховима: „Гусле моје овамоте мало,/ амо и ти танано гудало…“  До краја програма, на савршен, и гуслама посвећен начин, уз громке аплаузе публике, извео је још две антологијске српске народне песме о Марку Краљевићу.

Публициста и дугогодишњи музички уредник Радио Новог Сада, Дејан Томић, приређивач двеју књига о гуслама и гусларима, предочио је генезу писаних трагова у српској и јужнословенској периодици о гуслама и  српским гусларима, наводећи, поред осталог,  пример мапе путовања и наступа, све до Темишвара, легендарног гуслара Филипа Вишњића. Затим, је навео старе текстове у штампи деветнаестог века о бројним српским гусларима у Дубровнику, Босни и Херцеговини, Хрватској и Црној Гори.

Проф. др Јово Радош, филозоф по стуци,  председник Удружења гуслара Србије, аутор низа значајних  књига, пред осталог и антологије „Ганга“, представио је гусле као пример феноменолошке и онтолошке вертикале српске културе и бића кроз векове. Указао је на многобројне улоге гусала кроз време: историјску, друштвену, етичку, антрополошку, духовну, родољубиву, поетску, културолошку, психолошку, социолошку и друге. Из антологијске Шантићеве песме „Претпразничко вече“, Радош је навео светле стихове: „Затим би отац, ведар к`о сјај дана,/ Узео гусле у жилаве руке,/ и гласно поч`о, уз гањиве звуке,/ Лијепу пјесму Страхињића Бана…“. Радош је рекао да постоји седамдесет шест активних и добро организованих  гусларских друштава на српским просторима, од којих се једно, у Старој Пазови, зове „Бранко Радичевић“.

Бошко Вујачић је, на крају,  истакао своју везаност за гусле од детињства, поред оца даровитог гуслара. Указао је на природно својство гусала, почев од састава и елемената  овог инструмента, преко текстова који се певају без иједне грубе речи, без понижавања онога о коме и о чему се  пева, о гуслама као инструменту високе моралне и уметничке предиспозиције.

Заједнички закључак свих учесника програма је да гусле живе своју духовну мисију, да оне нису хладан музејски експонат,  већ живи уметнички амблем са конкретним послањем и резултатима у сваком времену, па и нашем.  Истакнуто је да су гусле неуништиве као „дивно чудо“  српске културе и традиције,  да песме коју су столећима певане с колена на колено, без трулих речи кроз време,  и данас масовно  трају и трајаће у лепоти своје универзалне оригиналности и лепоте.