ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Олга Мартинова (1962), рођена je у Русији у месту Дудинка, а одрасла у Лењинграду, где је дипломирала студије руског језика и литературе. Од 1991. године живи у Франкфурту на Мајни. Пише поезију, прозу и есеје на руском и немачком језику. Објављени наслови: „Писмо брезама“, заједно са Елке Ерб, 2001, „Ко шта коме поклања“, 2003, „Рим се налази негде у Русији“, заједно са Јеленом Шварц, 2006, „На промаји Европе“, 2009, „Чак и папагаји нас надживе“, 2010, „Између столова“, заједно са Олегом Јурјевим, 2011, „О Чвирку и Чвирки“, 2012, „Мерикеoва кључњача“, роман, 2013, „Ловиште анђела“, роман, 2017. и „Глупост часа“, есеји, 2018.
Кроз своје билингвално књижевно искуство, Олга Мартинова поезију доживљава као „поруку у боци“ коју океан живота носи на својим бурним таласима, као духовни бисер покренут из дубине подсвести. Ослањајући се на виђење Паула Целана, Мартинова доживљава песму као плутајућу истину: „Песма може бити порука у боци, предата надању, да би негде и некад могла бити избачена на копно, на тло срца.“ Написати нову песму, пронаћи боцу с поруком у песку, равно је „чуду и срећи“, истиче Олга Мартинова позивајући се на Осипа Мандељштама који указује и на стихове Јевгенија Баратинског, једног заборављеног руског песника из Пушкиновог времена: „Као што у мојој генерацији нађох друга/ тако ћу и читаоца наћи у потомству.“
У симбиози удаљених епоха и различитих простора, у суматраистичком, дакле, поетичком начелу какво проналазимо код нашег Милоша Црњанскога, са слојевима митског (ониричког) у реалном, где стих засеца време као „оштри црепић комете“, поезија Олге Мартинове носи неизрециви потенцијал „поруке у боци“ кроз оригиналне слике и призоре у аури трансцендетног: „Младо вино у старом граду пију две сенке“ или „Коцке шећера светле у раној зимској ноћи“. И када се бави конкретним временом, она универзализује поетски израз дајући човеку шансу за опстанак и смисао управо кроз поетску формулу из „поруке у боци“.
Ова песникиња, поред осталог, демистификује свеколике људске окове, каноне и заблуде указујући на амбивалентну и несрећну човекову природу: „Тужна сенка грли миротворног анђела са исуканим мачем“. У богатој мрежи имагинације која сабира фрагменте разбијеног света, светле белуци освојене стваралачке слободе и потребе за успостављањем комуникације. Истичући моћ „расипнички баченог сунца“ међу људе, Олга Мартинова поезију поставља на спасоносни пиједестал егзистенцијалног и духовног, као лепоту која ће, по Достојевском, спасити свет.
Године 2011. Олги Мартиновој додељена је награда „Аделберт fон Шамисо“, као и награда „Расвита fон Гандершајм“. За једно поглавље из романа „Мерикеова кључњача“ припала јој је 2012. године награда „Ингеборг Бахман“. Године 2015. добила је „Берлинску књижевну награду“ и држала професуру за поетику на немачком језику „Хајнер Милер“ на слободном универзитету у Берлину.
Међународна награда “Бранко Радичевић“ свечано ће бити уручена Олги Мартиновој 7. септембра на Свечаном отварању 47. Бранковог кола у Сремским Карловцима, у најстаријој српској гимназији у којој се Алексије (Бранко) Радичевић школовао од 1835. до 1841. године. Биће и промовисана, за ову прилику штампана у издању Бранковога кола – као конкретни облик награде, књига изабраних песама Олге Мартинове на српском језику у препеву Верице Тричковић. Овогодишње Бранково коло трајаће од 7 – 17. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду и протицати знаку 135. годишњице преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово.
Ненад Грујичић, председник
