Кад Ного наизуст говори своје песме, то сија сунце српскога песничког господства, свака реч се озлаћује лахором даха и светлуца формирана у дневној опстојности чина, у дубини и значењу сваке честице матерњега језика у времену. Говор је то скупо плаћен домским животом из ране младости која, освештана глађу и несаницом сирочади, није престала да пулсира у целокупном процесу стварања и развоја овога песника.
Колико је давао значај поезији, и самој песми, у књижевном смислу, говори, поред осталог, и то што је често на Стражилову и у Сремским Карловцима (једном и на заједничком наступу у Бенковцу, али и другде), пре него ли ће наизуст, на себи својствен начин, изговорити сонет Привиђења, рекао: „А сада ћу вам казати један роман.“ Песму (сонет) је узимао као сублимисани роман, као пнеуматском силом стешњену фабулу детињства са остатком живота у царској светској форми од свега четрнаест стихова.
Рајко Петров Ного, гле, два пута је свечано отворио Бранково коло: 1974. и 1992. године. То дивно чудо једино се још догодило Бошку Петровићу и Матији Бећковићу. Пре три деценије, на свечаном отварању 21. Бранковог кола, у петак, 11 септембра, 1992. године, у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији (у којој се Алексије Радичевић школовао од1835. до 1841. године), Ного је надахнуто раскрилио венац својих мисли о Бранку, као да пише поему. Беседа носи наслов „Логос и хаос“. Већ у првим реченицама песник је објаснио: „Када су наши стари у колу заиграли, обредну снагу су са кружне линије пренијели на оно око чега су колали. И обрнуто. Унутар круга је логос — изван кола је хаос, рекли би философи.“
Из Сарајева, не баш склоном младом српском песнику, настанивши се у Београду 1982. године, Ного ће поред осталих, људикати и са Михизом који је изговорио ову реченицу: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ На свечаном отварању 19. Бранковога кола, Ного ће то потанко објаснити:
„Бранко је био омађијан устаничким ’младим веком’. Вијеком у коме је грануло сунце слободе. Ђорђе дође, сунце грану/ А Србији дан освану. А кад Србији гране, увијек свиткâ упријеко и у свим нашим крајинама. Загрцнут од вијека у који су провалиле свакојаке, у турском ропству затомљене наде и енергије, Бранко у коло позива витезове, змајеве и соколове из свих српских крајева — Све од мора Јадранскога/ И од града тог Белога/ Све од оног Дренопоља / Што с отеже мору Црну — не бркајући, као што то многи и данас чине, промјенљива (по)крајинска имена са непромјењивим презименом националним.“
Дабоме, у својој беседи Ного није заборавио ни српско Косово на које је Бранко желео отићи и епос написати, али му се већ увелико болном та велика жеља није остварила: „Жедан вина и дјевојака, а гладан количина — како би рекла Исидора Секулић — млади луди Бранко је у своје ђачко коло, поред савременика призвао и славне претке. Летећи мишљу уназад, и кроз простор и у вријеме, Бранко се неумитно опсјетио на Косову гроба — Угледо се један на другога/ Попадао један код другога — јер је Косово устанком васкрснуло.“
Ногову беседу на свечаном отварању 21. Бранковог кола, поред бројне публике, слушали су и песници-учесници програма: Танасије Младеновић, Душко Трифуновић, Ранко Јововић, Момир Војводић, Ранко Рисојевић, Крстивоје Илић, Бошко Ивков, Драган Колунџија, Даринка Јеврић, Дара Секулић, Здравко Крстановић, Бећир Вуковић и други. А од глумаца наступили су: Милош Жутић, Јелена Жигон, Петар Краљ, Весна Чипчић и други. Поред Хора музичке омладине Новог Сада, наступили су Павле Аксентијевић и брујари, Љиљана Петровић, Јулија Бисак и Светлана Стевић.
Остала је у сећању свечана беседа и кроз ове речи Рајка Петрова Нога: „У Бранковоме колу преци играју с потомцима. И премда се игра под теретом историје и широм нашег поскитаног земљописа, у Бранковом колу корак је враголаст и лак, јер је и хоризонт отворен. Као и иначе у Бранковој поезији, и овдје је тајна његовога дара у оном амалгаму туге и ведрине, у јединственој еуфонији коју је већ у младићству осјенчила мисао на рану смрт. У Ђачком растанку већ се чује Кад млидијах умрети, и можда је стога Бранково коло онако разиграно. И на крају, зашто је све ово требало рећи. Па зато, браћо, што смо много лагали. Што је Бранково коло деценијама било званично, и што се у њ хватало и кусо и репато. Гдје се до јуче, у лјепљивоме загрљају, притворно страсно орило кривотворено Бранково коло, данас се окреће и суче крваво, крвно коло.“
Биле су то речи пред почетак распада СФРЈ Југославије, који се одигравао пред очима света и свих нас. Тако се распала и лажна прича о томе да је Коло у „Ђачком растанку“ југословенско. Међутим неки песници на Стражилову, пре тридеет година, међу њима и Ного, знали су и за стихове Марка Цара из 1883. године: „Где год Србин живи, где с’ год коло вије,/ Свуд та песма данас српска срца грије (…) / Од Косова тужна до овога дана/ Није Србу лепша песма испевана!“
У припреми преноса земних остатака Бранка Радичевића, у два покушаја, из Беча на Стражилово, у илустрованом календару Орао, 1877. године уредник Стеван В. Поповић, поводом Кола у Ђачком растанку, пише да је то „симболичка фигура којом песник спаја све Српство у једно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност“. Затим додаје: „Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло.”
Рајко Петров Ного био је чест и привилеговани гост Бранковога кола од самога почетка. Доносио је лирско-епски значај великој песничкој манифестацији. Додавао светлост културном догађају умивеном лепотом српског Парнаса – Стражилова и српског Сиона – Сремских Карловаца. Увек је носио фину дозу дрчности која је пристајала у младости непрекидној у руци цигарети и чашици поред. То се израна већ видело у чувеној песму „Рајковање“: „Ми смо патетична гримаса на усни овог вијека,/ ми смо прљава, тмаста ријека без изворишта,/ ми смо и поворка која зна дивно да – уједа.“
У новија времена, пре десет година, на 42. Бранковом колу, 12. септембра, 2013. године, у рубрици „Нематеријално културно наслеђе Срба“, тема је била – ганга. Учествовали су Рајко Петров Ного, Љубомир Зуковић, Јово Радош и изворна група „Звуци са камена“. Повод за сусрет била је Радошева књига „Ганга“ (2012). То је изворна херцеговачка песма, никла и очувана у постојбини, а пева се од Рогатице до Златибора. После антологије „Бећарац“ (1958) Младена Лесковца и моје „Ојкача“ (1988), Радошева „Ганга“ била је трећа по хронолошком реду, која се студијски бавила певаним римованим народним двостихом у Срба. Ного је волео да учествује на оваквим промоцијама, и у певаним и записаним примерима народног двостиха тражи она песничка решења која задивљују својом духовитошћу: „Гледао сам чудо у Билећи/ гдје чувају говеда сједећи.“ Или: „Побило се на тавану месо,/ пршут плећку о земљу отрес’о.“ Затим, из новијег времена: „Идем селом и носим гитару,/ село мисли стиг’о Елвис Присли.“
Проблем око ових вековних певаних медаљона српске народне поезије лежи у томе што их је све Хрватска, као своју баштину – не српску, уписала на листе Унеска као нематеријално културно наслеђе на мапи човечанства. Истина, ја сам успео да упишем ојкачу у Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, што се за бећарац и гангу не може рећи – то би неко вредан и упоран требало да учини.
Пре тридесет пет година, у земунској библиотеци, о првом издању књиге „Ојкача“ (шест издања досад, седмо у припреми) говорили су Рајко Петров Ного и Драгомир Брајковић. Оба су били инспирисани, Брајковић у тадашњим „Књижевним новинама“ објавио одличан текст. Ного би се „накосијерио“ од смеха цитирајући примере ојкаче: „Колико је оно у обада/ кад јуницу истјера из хлада?!“Или: „Седам, осам до девет вагона, / не долази, драги, без бомбона.“
Ного је волео Бранка звати најпре Алексијем, то му је некако звучало као да му је рођени брат у загрљају. На то сам му рекао да има једна чувена наша телевизијска серија која убухвата српски књижевни романтизам, у којој се Радичевић појављује у Карловцима, као гимназијалац. Али ту писац сценарија и режисер не поступају као Рајко Петров Ного. У серији, сви Радичевића ословљавају са Бранко, и тако греше, јер у Сремским Карловцима од 1835. до 1841. године сви га у гимназији и около зову Аца, то јест Алексије (Алекса), што је његово у Славонском Броду крштено име. Ацом га зову и Темишвару (1841- 1843), и у Бечу првих шест година, све до 1847, када своју прву књигу „Песме“ не потписује са крштеним именом Алексије Радичевић, већ га преводи са грчкога језика (Алексиос) и корице боје слонове кости насељава ново, вуковско, име, ево до дана данашњега – Бранко Радичевић.
Остају бројне успомене и омаглице, еглени и људикања, боемске анегдоте и интелектуални разбори с побратимским осмехом и слатком душом, огрченом. Волео је Ного бркове, и целога живота их носио, ниси могао његову наусницу замислити голом. И то какве бркове, јаке, ничеовске, неки би рекли, а и он сам, хазјајинове. Били су то уствари хајдучки бркови – Старине Новака, мало штуцовни, увек сређени, али космати. И ускочки бркови тиме, јер хајдучко и ускочко немогуће је одвојити у Ноговом темпераменту.
Дакле, спој мушке храбрости ускока Јанковић Стојана и хајдука Старине Новака, управо онако како с врха овога текста говоре цитирани Ногови стихови из песме „Брђански копилан“. Ту песму ћу уврстити у антологију песама (о) Бранку коју састављам поводом 200. годишњице рођења Алексија Радичевића. Нико од наших песника није толико учестало и пуног срца цитирао српску епску поезију, и нико није давао до толике бесмртности „дјетета Грујице“ и „малога Радојице“ као што је то чинио Рајко Петров Ного. Коначно, он је аутор антологије „Српске јуначке пјесме“ (називајући је попут Вука Караџића), која је имала десетак издања.
Сећам се 1969. године у Приједору, тек сам био завршио основну школу, и увелико писао поезију. Појавила се сарајевска телевизијска емисија на црно-белом екрану: Неки млади песник корача Фрушком гором по опалом лишћу а виде му се у крупном само ципеле и широке фармерице док иде ка врху – „лисје жуто доле веће пада“, и шушти под ногама. Био је то Рајко Петров Ного као лауреат „Бранкове награде“ за прву књигу. Дабоме, ни слутио нисам да ће ме животни пут одвести до Сремских Карловаца и Стражилова, и да ћу и сâм девет година касније добити Бранкову награду Матице српске, те бити песнички побратим-домаћин Рајку у Сремским Карловцима и Новом Саду, а онда и објавити књигу „Царска намигуша“ у БИГЗ-у где је Ного био уредник.
Рајко Петров Ного био је укорењен у боемски мит, али са култивисаним занатским алатима за кроћење те чудотворне напасти. У његовој поезији струји магма традиције, злато очевине са косовском легендом, неизбежна стражиловска светлост музике у матерњем језику и праоснови певања. Почев од социјалних увида у позицију песника што се мрзне на свету и међу људима, преко хајдучког кредибилитета у српском духу и понашању, бранковском зазивању и љубљењу слободе, непокорности и бунта, па све до недреманог ока и свести о човековом удесу без Бога, Ного је песник који је примордијални заметак своје поезије изградио на поверењу у гусларски десетерац као парадигму супериорне слепачке песничке моћи српскога језика. И кад стихови нису у десетерцу, то се осећа: „О да хоће штогод крупно да се деси/ Небитницо тмаста небитнога века/ Од тебе оболех цркнућу а чека/ Јогунасту младост неко крај дирека.“
На фотографијама из архива Бранковог кола:
1) Рајко Петров Ного са „Статуетом Бранка Радичевића“ коју је примио из руку Ненада Грујичића на Свечаном отварању 21. Бранковог кола (у позадини Душко Трифуновић, Ивана Жигон и Здравко Крстановић), Карловачка гимназија, 11. септембра 1992.
2) Рајко Петров Ного говори поезију на Свечаном отварању 18. Бранковог кола (у позадини Радован Павловски, Војислав Деспотов, Јулија Бисак и водитељ Драган Ремецки), Карловачка гимназија, 8. септембра 1989.
3) Рајко Петров Ного (у позадини Светлана Бојковић) полаже букет цвећа на Бранког гроб, Стражилово, 12. септембра 1992.
