Свима нама потребна је садржајна разлика у односу на свакодневни медијски простор и навалу информација које по помрчини личе као јаје јајету, без духовног капацитета и снаге. Само надахнута жива реч „очи у очи“, и аутентична снага талента у наступу могу скренути и задржати пажњу публике и њених топлих дланова.
Још је Сенека пре два миленијума рекао: „Обожаваоци и гледаоци су ти који нас провоцирају на све лудости које чинимо.“ Може и тако да се гледа, међутим врхунска уметност и духовност одбацују притисак на публику. Људску реч долази из дубине душе, реч која је обоготворено истинита. Не ватромети и спектакли паклене буке, већ тиха реч која брегове рони, изазива пажњу и срећу откривања новога унутар духовне дубине човека.
На досадашњим програмима „Пролећних „Бранкових дана 2023“, публика је због занимљивог и младоликог садржаја, руке користила за дуготрајне аплаузе, не за мобилни телефон међу прстима. Дуготрајно муљање телефона у рукама, осим штетног зрачења, изазива доколичарску пустош и ограничену креацију. Једна синтагма из духовног вокабулара прецизно то назива чамотињом душе илити унинијем (депресијом).
Отуда је запажање нашег фотографа Слободана Шушњевића на свечаном отварању „Пролећних Бранкових дана 2023“ да су ђаци и професори, и публика уопште у свечаној сали Карловачке гимназије, потпуно били посвећени садржају који се пред њиховим очима смењивао. Одложили су телефоне и уживали у програму, а сваку тачку награђујући искреним и јаким аплаузима, помешаним са црквеним звонима славних Сремских Карловаца.
То нам је велика одскочна даска како треба радити, и које садржаје наставити упорно „производити“ уживо, то јест чиме публику даривати на спонтан и природан, радосно припремљен и духовно лековит начин. Нови лауреати награда „Стражилово“ и „Печат вароши сремскокарловачке“ (обе преко пола века у континуитету на нашој културној сцени), млади песници и музичари, женски хор Карловачке гиманзије, етно-појци најмлађе генерације, аутори свежих првенаца, студенти Академије уметности који савршено изводе оперске композиције из деветанестог века и спапајају с нашим добом, млади драмски уметници чије казивање поезије Бранка и других правих песника изазива дивљење у откривању новог вокабулара и слика, емоција и мисли. И коначно, сами ђаци-гимназијалци, талентовани и вредни, који пишу и мисле својом главом – свима њима пустити да осете лепоту и моћ стваралачке слободе и израза, као што су то представили талентовани и мотивисами ђаци-уредници, сасвим млађани ствараоци окупљени око култног листа „Бранко“ Карловачке гимназије..
Током одвијања програма, неки млади по први пут чуше да су Бранка у Карловачкој гимназији звали Аца, а не Бранко, јер је у школске књиге, као „најодличнији ђак“, био уписан под крштеним именом Алексије Радичевић, те да током школовања „никад није био батинан“ (што је тада била педагошко-васпитна мера), а играчке правио од кромпира, упорно радио гимнастику, пливао у Дунаву све док не поплави и био власник најбоље уређеног хербаријума, сачињеног од стражиловског биља и цвећа..
Ненад Грујичић
