Јован Јовановић Змај

БРАНКОВА ЖЕЉА

(Причула се З. Ј. Ј. – у)

 

Ја познадох што несам познаво,

Први санак ја сам већ одспав`о,

Први санак гробовања мога,

Први санак мира вечитога.

– Прелетела летом врх менека

Половина половине века,

А ја лежим у далеком крају,

У туђини, туђе, завичају,

Шта то тресе моје ледне груди?

– Трошни пепо лако се не буди,

Канда брује топови са стране,

Где сам младе проживово дане.

Ил` се руши, ил` се нешто зида,

Ил` баш раја окове раскида!

Свиће л` зора оне среће лепе,

За ком срца и у гробу стрепе?

Кличе л` вила из србинских гора?

Је л` већ ора која доћи мора?

Јесте, јесте – бој се љути заче,

Марков топуз из мора искаче,

Србин диже мача пламенога

На Турчина, на душмана свога.

Скотија се бесомучно стрви,

А мој Србин неће жалит` крви.

Крв ће тећи потоком и реком,

Где се сузе ронише лелеком.

Крв ће тећи преко српских страна,

Ал` ће суза бити убрисана.

Полетеће велико и мало

Да одбрани што се српско звало;

Заиграће коло витезова,

Дивна слика моји` млади` снова,

Што сам негда тако жељно чеко,

– А мој пепо да је надалеко.

 

А кад буде, па та мука мине,

Кад слобода као сунце сине,

Кад се крвца опере студенцем

А јунаци овенчају венцем,

Српске земље оките се миром,

Српска деца ружом и шимширом,

Српске моме струком рузмарина,

Српска мајка кад загрли сина, –

Кад се сунце на школе осме`не,

Ај, на школе и дарове њене,

Мудре књиге кад полете лêтом,

Да Србина изједначе с` светом,

Кад запева Равијојла вила:

„Сад је јава што сам негда снила!“

Зар ни онда кад се мети стиже,

Кости моје да не дођу ближе?

 

Туђа рака, ледена је рака,

Туђа земља никад није лака,

У даљини мучно ми се лешка,

Туђина је и мртвацу тешка.

Ај, Србине, а мој живи брате,

Задркћем се кад помислим на те!

Српска мома, селе моја мила,

Ти ми неси гроба ни видила,

Та ни гроба, ни на гробу цвета, –

Туђа нога по њему се шета.

Српски доли, пуни рајска чара,

Српске горе, жељо моај стара,

И потоци што жуборе туди,

Мртво срце још за вама жуди,

За потоком, за  зеленим лугом,

За славујем, мојим старим другом,

И за липом, за мирисом њеним,

За песмама што се туда оре,

Што се оре од горе до горе!

 

Стражилово, дивно Стражилово,

Ја сам тебе у звездице ково,

Теби пево, о теби сам снево,

Ал` од тебе нешто и захтев`о:

Кад ме смрца отргне од људи,

Да ме примиш ти у своје груди!

Зар ти никад није на ум пало,

Што си негда Бранку обећало!

 

Србе брате, и Српкињо селе,

Којима се јоште данци беле,

Растав`те ме са овом даљином,

Моје кости оперите вином,

Па их нос`те нашем завичају,

Завичају, мом негдашњем рају,

Пренес`те их браћо моја мила,

Поред оног убавог Белила,

Кроз Карловце, где сам младост пров`о,

Па на оно дивно Стражилово:

Ту још једну стару отпевајте,

Ту ми, браћо, кости закопајте,

Ту би мртав права мира дост`о…

– Србадијо, не било ти просто!

 

(Српска зора, Беч, 1878/III, св. 1, стр. 14)