У оквиру „Дана српског језика у Румунији“, у Српском културном центру у Темишвару, 21. новембра 2024. године обележена су два века од рођења Бранка Радичевића. За ову свечану прилику Бранково коло је било приредило наступ оперске примадоне Весне Аћимовић и истакнуте пијанистикње Маје Грујић, двеју угледних професорица са Академији уметности у Новом Саду. Оне су се радосно припремиле да изведу руковет Бранкових песама компонованих почев од краја детнаестог века, па кроз цео двадесети – до данашњих дана. Нема лепшег садржаја и дара за једнога песника од тога када други певају његове песме. А Бранко је и те како компонован – увелико преко стотину пута!
У препуној сали Српског културног центра у Темишвару, Весна и Маја надахнуто су извеле чувене песме Бранка Радичевића („Девојка на студенцу“, „Враголије“, „Укор“, „Рибарчета сан“, „Певам дању, певам ноћу“…) почевши од композитора Исидора Бајића, Јосифа Маринковића и Даворина Јенка до најмлађих, Иване Војновић, Станиславе Гајић и Јулије Бал. Требало је видети и осетити изненађење публике, радосно чуђење тој могућности да се песник-слављеник пола сата расцветава у раскошном женском сопрану и звуцима опијених нота око пијанина са осам октава. И да не заборавим, чувено „Бранково коло“ из Радичевићевог „Ђачког растанка“ компоновала су, давно, два велика уметника: Јован Пачу (1847-1902) и Светолик Пашћан Којанов (1892-1971), рођени у Аустроугарској царевини.
Одржао сам беседу о Алексију Радичевићу, потоњем Бранку, песнику-претечи српског романтизма на чистом народном језику. Одмах сам истакао да наш долазак у Темишвар представља посебну врсту стваралачког узбуђења и одговорности с обзиром да се у овом граду налазе споменици-хумке над земним остацима Бранковог оца Теодора и брата Стевана. Из чувене Карловачке гимназије у Срему, седамнаестогодишњи Алексије Радичевић је с годину дана млађим братом Стеваном, 1841. лета Господњега дошао у Темишвар где започињу да студирају мудрољубије (филозофију). У Темишвару их је дочекао отац Теодор Радичевић који ту ради као царински службеник, баш као и у песниковом родном Славонском Броду и потом Земуну где ће Бранку умрети мајка Ружа, родом из Вуковара, из богате трговачке породице Мијајловић.
Своју прву песму на српском језику, „Девојка на студенцу“. Алексије Радичевић пише управо у Темишвару. Ту већ почињу да надиру аркадијске слике из Сремских Карловаца и са Стражилова, где је Бранко проживео најлепше дане свога живота. Бранко је већ у Бечу кад у Темишвару 1845. године умире му брат Стеван у својој двадесетој години. Неемоћно подматрајући туберкулозног младог брата у Темишвару, Бранка ће то болно мотивисати да напише славну песму Кад млидија’ умрети. У Бечу објављује прву књигу песама (1847) и тиме, преводећи са грчког на српски језик, мења своје крштено име Алексије у Бранко. И сам ће завршити земни живот (1853) оболевши од исте неизлечиве болести у то време.
За Бранков песнички првенац у 300 примерака, највећи број пренумераната био је из Темишвара, а затим из Беча, Прага, Братиславе, Пеште, Сегедина, Баје, Вуковара, Бечеја старог, Бечеја новог (Врањево), Дубровника, Огулина, Велике Кикинде, Београда и Цетиња (Господар Петар II Петровић Његош). Ево неколико имена претплатника управо из Темишвара за укупно 61 Бранкову књигу: Владислав Веселиновић, прота; Стеван Илијев, парох; Петар барон Дука од Кадра; Митар Герић, лајтант; Тома Стефановић, доктор медицине; Коста Урошевић, ревизор код царине; Илија Грујић, грундбухвервалтер код магистрата; Тоша Максимовић, ћурчија; Васа Ђукић, чизмар; Митар Ристић, кабаничар; Ђорђе Човаковић, сапунџија; Јосиф Милутиновић, бријач, те Рада Ђорђевић, Аркадије Пејић и Петар Стајић – трговци, и други.
С обзиром да је овогодишња манифестација у Темишвару одржана под називом „Дан српског језика у Румунији“, објаснио сам захвалној публици значај Бранкове радикалне интервенције у српском језику и књижевности. Бранко пева у времену и књижевном контексту где се у кругу српских песника и писаца пише и објављује на славеносрпском језику, што свакако није било блиско нашем недовољно писменом свету. Потпомогнут, дакле, највише претплатницима из Темишвара, у „јерменскоме намастиру“ у Бечу, Бранко штампа свој првенац „Песме“ на чистом српском народном језику и Вуковом писму, на савршеној ћирилици. И, то је тај велики удар и звук с неба на земљи српској у матерњем језику и божанском таленту Бранка Радичевића. Наспрам таквог стваралачког система израженог у чину објављивања несвакидашње песничке књиге, време је показало да се сличан „гром из ведрог нема“ никад није догодио у српској поезији и култури. Није могао да се догоди, јер за такво нешто морао је постојати поменути непоновљиви судбински контекст.
На нашој свечаности у Темишвару, Бранкову поезију певали су и ђачки хорови локалне, важне гимназије „Доситеј Обрадовић“, а млади глумци (Милан Мајкић, Александар Аџић и Гордана Аћимов), студенти и ђаци из овог града, казивали Бранкове песме: Путник на уранку, Молитва, Кад млидијах умрети, Девојка на студенцу… Овај облик јавне презентације Бранкове поезије у Румунији показао је најузвишенији облик свести о очувању српскога језика наших домаћина у животу изван Србије, незаборављене земље-матице.
У оквиру „Дана српског језика у Румунији“, затим, свечано је уручена награда „Сава Текелија“ Боривоју Чалићу, српском културном посленику из Вуковара, врсном истраживачу прошлости Срба у овом делу Хрватске. Затим је одржан песнички час на којем су наступили: Славомир Гвозденовић (Румунија), Ненад Грујичић (Србија), Ђорђе Нешић (Хрватска), Петар Ластић (Мађарска), Милан Мицић (Србија), Љубинка Перинац Станков (Румунија)…
Говорио сам наизуст песму „Сремски Карловци“, објављену подалеке 1990. године у листу Политика, у чувеном „Културном додатку“, уредника Радована Поповића. То је песма у римованим дистисима-шеснаестерцима, која предочава мој младалачки шок у сусрету са руинисаним и утонулим у влагу Карловцима, али са песничким крунама Мушицког и Бранка, које се нису загасиле у сиромашној материјалној поставци сремскокарловачке свакодневице новога доба. То невелико место испод Фрушке горе, са богатом духовном традицијом, и сада нас опомиње да су у том богоугодном градићу рукоположена двадесет два српска патријарха и митрополита.
Песник Ђорђе Нешић из Даља прочитао је своју песму „Бранко“, која се појавила у његовој новој књизи, и стицајем техничких околности закаснила за мој цветник о Бранку „Ао, данче, ала си ми бео“, али ће се акобогда појавити у другом допуњеном издању ове јединствене књиге која садржи двеста песама посвећених Радичевићу из пера сто четрдесет девет песника почев од Његоша, Змаја, Лазе и Шантића преко Црњанског, Винавера, Десанке, Скендера и Ћопића, па све до данашњих младих песника. Ево Нешићевог сонета Бранко: „Као што зора свиће,/ као што листа дрво,/ тако тежи и биће/ да се оживи Прво;// први звуци и слике/ и мириси и боје,/ да проври све од вике,// да смех и чар се споје;/ да свет је опет цео,/ да дан је плав и бео,// пре но жубор заћути.// Чим стане враголија, нестане чаролија/ и ено – лисје жути.“
Снажни аплаузи пратили су све нумере програма „Дан српског језика у Румунији“ где је централно место имао садржај у знаку прославе два века од рођења Бранка Радичевића. Леп дан пун сунца довео је у Темишвар госте одасвуд. Одржан је и свечани програм посвећен великој годишњици која је и у гимназији „Доситеј Обрадовић“ окупила темишварске писце, публицисте и новинаре на Округлом столу „Радичевићи у Темишвару“.
Сутрадан време се нагло променило. Међутим на српском православном делу гробља у Темишвару, иако по јакој киши која ће касније прерасти у снег, гости и учесници „Дана српског језика у Темишвару“ посетили су хумке и гробове Бранковог оца Теодора и брата Стевана, на којима се, један до другога, налазе светли споменици српског трага и корена у данашњој Румунији. Одржан је парастос Радичевићима, који је приредила Српска православна црква у Темишвару. Била је то прилика да се уз Бранково,Теодорово и Стеваново, чују и имена Бранкове мајке Руже и сестрице Амалије (умрла у другој години такође од туберкулозе, као и мајка), чије кости леже у Земуну и Славонском Броду. Наново је све присутне прожео осећај сопствене пролазности и смртности у знаку вечних Бранкових стихова: „Збогом житку, мој прелепи санче, / Збогом зоро, збогом бели данче!/ Збогом свете, некадањи рају,/ Ја сад морам другом ићи крају.“
На белом мермерном споменику Бранковог оца пише: „Овде борави отац неумрлог српског песника Бранка, врли родољуб Теодор Радичевић, бивши царински чиновник, рођен 1802 – 1864. Споменик овај му подижу Срби из Темишвара и Мехале.“ На доњем, ширем делу споменика, стоје стихови: „Док гусала струна танка/ Слави твога дична Бранка/ Док му Срби песме поје/ Живеће и име твоје.“
А на споменику Стевану Радичевићу, који је с братом Алексијем, похађао Карловачку гимназију од 1835. до 1841. године, пише: „Овде леже кости Стевана Радичевића, слушатеља мудрољубија, који се у Броду у Славонији 25. септембра 1825. године родио. А умро је у Темишвару 30. новембра 1845. године, и са тим 20 година стар.“ Испод урезаног цвета у руменом мрамору, при дну споменика пише: „Таки је био.“
Одлазак у Темишвар на јубиларни програм у организацији Савеза Срба у Румунији, од великог је значаја за прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића. То је особен и непоновљив живи прилог високоизражене свести о нашим белезима и коренима у српској поезији и језику, о нашем идентитету и континуитету. Прва Радичевићева песма на српском језику, Девојка на студенцу, испевана у Темишвару, а на поменутој свечаности у Српском култтурном центру казивана и певана (из пера двоје композитора) неколико пута (песма која пуним плућима живи у народу и као староградска), светлела је Бранковим духом и присуством, али и живим сенкама његовог оца Теодора и брата Стевана у Темишвару. Чувена слика-диптих „Девојка на студенцу“ Уроша Предића налази се у Галерији Матице српске. Први део слике урађен је 1918. године, а други 1936. године.
Бранково коло је домаћинима даривало примерке својих нових ексклузивних издања штампаних поводом великог јубилеја, која су се нашла и наредних дана на Сајму књига у Темишвару, који организује Савез Срба у Румунији. Сабрано с руком на срцу, био је то у Темишвару културни догађај пун душе и одговорности српског колена за своје трагове у времену и простору, а у оквиру прославе великог јубилеја у славу неумрлог имена и дела Бранка Радичевића. Био је то уствари и догађај у знаку једне реченице нашег духовнога побратима Фјодора Михајловича Достојевскога: „Има тренутака када се одједном време заустави и постаје вечно.“
