ДВОРСКА БАШТА
(Љубичасто-белим цветовима пауловније)
Али ми смо карловачки ђаци…
Сећаш ли се оне дворске баште
кад мириси расцветају чула,
када младост са песмама расте
у бојама стражиловских чуда,
миг пролећа и загрљај лета
у цвркуту славуја-булбула,
липа мири, џенарика цвета,
утом јесен, младог Бранка знаци,
мили Боже, велика је штета
што сви нисмо карловачки ђаци,
златно лисје у бојама дуге,
око оку пољубац добаци,
у даљини, уз писак са пруге,
оде јесен, а шуња се зима,
пахуље ће у ноћи предуге
лептирати нечујним крилима;
чим пролеће нову светлост баци
по гранама и по пупољцима,
дворску башту населиће млади,
а небо ће постати још веће,
без живота нема вечне глади,
љубав никад уминути неће.
КУГЛОФ
Од Француза и Немаца потекло је ово чудо,
облик му је од шешира из смутнога средњег века,
слатки лебац, рекли неки, деца кажу: хлеб са рупом.
У свемиру бриде тајне, галаксије из далека
на куглофе редом личе, обрћу се и сажижу
све што такну с црном рупом – а ја вичем: Еурека!
Карловачки фестивали са куглофом госте стрижу,
чоколадни, мрамор-куглоф, трешњин венац, од јогурта,
семенкасти, воћни бакин – жмарци раја телом гмижу.
Има кад је слани куглоф, од тиквица и од путра,
од љуспица, а од соје. Понекад га краси ружа
да свечаност буде лепша на венчању све до јутра.
У језику код Словена, читав низ се речи пружа:
он је бабка код Пољака, а код Чеха и – бабовка,
Словенци га зову шаркељ, речцу тражи наша Гружа.
Све у свему, јаја, брашно, млеко, квасац, шећер, вода,
састојци су што се стежу око модле с рерном врућом,
и ораси, мармелада, суво грожђе од три года.
Нек’ се пече нови кулоф, нек’ мириси лете кућом,
у центру су вино, сода, тегле меда мање, веће,
гизда згодна комшиница, дечак трчи с кером жућом,
и фестивал отвори се – јато укруг небом креће.
КАРЛОВАЧКА БЕРБА
Не бере се грожђе тек тако, мој друже,
и не пада оно са небеса сâмо,
око вина треба руке да се пруже,
виноград се чува љубављу и – стално,
око лозе чворци са вранама круже
да обрсте зрна, али ми не дамо,
па терамо тице, да их нема дуже,
помоћу страшила, мреже и сирене,
ветрењаче исто могу да послуже,
ал’ пре свега треба, послушај ти мене,
кад ластари крену и њина коленца,
припазити грожђе – да цваст не увене,
болест племењача из прикрајка пеца
и зато се мора брзо залечити,
за месец-два стиже друга – пепелница,
и на крају трећу мораш приметити,
то је сива трулеж баш кад берба крене,
домаћин је хитно мора истребити,
сачувано грожђе, боје сазревене,
бере се од зоре до прве врућине,
па онда пред сумрак опет се покрене,
и тако данима, у царству милине,
све док се виноград посве не обере,
у Бранково време, почуј мајчин сине,
тамбура са песмом уз бербу се стере,
мелодији жице радују се људи,
у коло ускачу сви са пуно вере,
веселе се вину што се младо буди,
прослављају живот, да не буде смрти,
а песме се оре – боголики људи,
босонога селе игра, коло врти,
коса вије, нога земљу не додира,
тамбур, тамбур, ено неко и упрти
своје лане, па и свирац јаче свира,
пуне каце бриде, обрани су грозди,
грожђебал се спрема, пала прва шира,
у Карловце берба туристе доводи,
три ће дана бити весеља за лека,
можда све то неком иначе не годи,
али тако мора, и биће, и нека,
мада ту се нађе прескупе естраде,
те се та приредба, делом и без шмека,
претвори у дернек све до зоре ране,
па у центру града – разбијене флаше,
пластика и отпад тужну слику граде,
али шта је живот већ слабости наше,
загрлити, пити и лупати боце,
но Карловци нису да се тако праше,
морамо штовати очеве и оце,
јединствено место на Балкану, друже,
где преци духовне подигоше дворце
да тако спасимо ово мало душе.
ПЛАТАН У ПОРТИ ДОЊЕ ЦРКВЕ
СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ, СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА
Када душа милост тражи, према Доњој цркви кренем,
годинама нисам знао које тајне она крије,
из даљине кад угледам, целим бићем се покренем.
Хвала, душо, што си светлост која моје кости мије,
и што сенку јоште имам док корачам према порти,
ту ме чека бели платан што од света овог није,
три столећа он проноси, струји живот у аорти,
надљудско се знање крије у том стаблу непомичном,
а гране се шире к небу које нашу смртност мотри
да умрви мало звезда у трајање страубично.
Платан многом сведок био, многе часе саслужио:
ту је Петар Први Његош рукоположен званично,
митрополит черногорски, светима се придружио.
Обухватам моћно стабло, приљубим се малим телом,
ширим руке – али кратке, но душу сам сву пружио
да је чисти и припрема невидљивим својим велом,
е да бих се просветлио и Господу представио.
Благи ветар почешља ме и помази питателно,
платан с беле своје коре очима се отворио,
и уста се указаше, проговори старац-дрво:
Добро дош’о, сине земни, један нас је Бог створио,
наше душе стреме к њему, ал’ се овде чисте прво.
У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ
На почетку беше зграда приземљуша дуга, ниска,
ту су браћа из Земуна, Радичевић презимена,
наставили школовање – крену прича гимназијска.
Алексије и с њим Стеван, оба доброг педигреа,
уче школу на немачком, латински је обавезан,
српски служи само да се понекада, с новом мером,
у нијанси протумачи страна речца, падеж један.
У рубрици за владање стоји censor inventutis,
што за браћу значило је да су пример изванредан.
Стигли ђаци одасвуда, широки су Божји пути,
и велика царевина: из Лике је дош’о један
с козом – да га здравље служи, козје млеко лек је љути.
Из Баната Немци млади, српски не зна баш ниједан,
те са Драве и из Пеште, Босне, Бачке, Славоније,
да, из Срема, понајвише, сваки момак срчан, вредан.
На Дунаву јулска граја, ништа боље тада није
од пливања и роњења, фискултуре, гимнастике.
Бранко ког су звали Аца, ни од кога то не крије,
и мишице показује, тад ни трага од јектике.
Једном, чамцем група ђака кренула до рајске Аде,
међу њима Арса Путник, добар пливач, из навике
први скочи и зарони, у дубину он се даде,
али више не изрони, да га траже сви кренуше –
заплео се у жилама и биљкама поред кладе;
једва Арсу извукоше, давао је знаке душе,
али нико од дечака да помогне – то не знаде.
И у Ђачкоме растанку Бранко о том сетно пише.
Развила се гимназија, дивно чудо нове зграде,
вавилонски она сија, трећи век јој на плећима,
као пчеле стражиловске ученици саће праве,
та има их на хиљаде, сетити се увек прија,
и пре Бранка ту су били Димитрије Давидовић,
и Милован Видаковић, с њима Сима Сарајлија,
Магарашевић је Ђорђе, и Стерија ту Поповић,
и Јосиф је, гле, Рајачић раширио јака крила,
онда Стеван тај Шупљикац, и с њим Јован је Суботић,
два Руварца – Иларион, Димитрије – умна сила,
и Јован ту Живановић, а касније Васа Стајић,
Михиз, Дејан Медаковић, ено Гојка Николиша,
па Ксенија, да, Марицки, с њом и Вида Огњеновић.
На Бранковом колу, елем, када сваког года крене,
и у марту и септембру, гимназијом дух се нови
с песницима одасвуда, с гласовима хора прене,
стигао је Радичевић, васкрсла је с вером нада,
а свечаност на лицима у ореол се одене:
Најславнији Карловчанин, из Брода на Сави мада.
КАРЛОВАЧКА ПИЈАЦА
Рана јесен, чујем сремску грају,
дани бербе допремају грожђе,
бело, црно – одмах ти вагају,
благо оном ко на пијац дође.
Од јабука најслађа је она
кроза коју вредан црвак прође,
беж’ од оне што је к’о бомбона,
уцакљена, и нема мириса,
и од бледе – к’о да ј’ од најлона.
Срећом песник стихове написа
непрсканом поврћу и воћу,
о пијаци стражиловског виса,
која боме чува сву чистоћу
традиције и меда и вина.
Хала, Боже, и казати хоћу:
на тезгама – ораси, сланина,
црни лукац и уплетен бели,
першун, целер, спанаћ, боранија,
са кантара мирис срећу дели,
за кусур ћеш купити салату,
паприка се ситнишу весели,
лимун ценом наликује злату,
туђе воће – наранџе, банане,
дижем поглед ка чворака јату.
На тезгама, скоро на све стране –
сира, меса, џигерњача стење,
мирис дуња отпао са гране,
и чарапе, мараме, кестење,
па помислиш да је исто свугде,
ено унук продаје ордење.
Ипак нечег нема нигде другде,
па да одеш све до накрај света,
ко суботом-средом овде буде,
карловачког купиће бермета.
СВАТОВИ
Кад се жени карловачки браца,
свадба мора на претке да личи,
биће свега јер има новаца,
то господској кући и приличи.
Бели, црни дорати и ати,
са кâсом се сваки газда дичи,
ред кочија сребри се и злати,
окићене гриве и шешири,
поцикују стражиловски свати.
Лепа млâда из белине вири,
језде чезе, иду према цркви,
бећар-банда већ лагано свири,
креће песма, тамбурица мрви,
хармоника с бегешом се клати,
Четир’ лава, ај, који ће први
ледним млазом свате попрскати.
Око чесме скупљају се гости,
окићени, мирисни, прсати,
свако своје показује кости
покривене крпама из света,
на штиклама, Боже ми опрости,
неке цуре скоро два су метра,
кипти парфем, фризуре и шминке,
једној сукња под налетом ветра
показује свилене прилике,
билдовани с репом розе косе
нижи од ње за длан отприлике,
две старлете, једна другу носе,
силиконске и урбане пуме,
беле зубе, порцеланске, носе
са уснама к’о бицикли-гуме.
А трећа се попрсјем поноси,
јер чудо је веће нег’ у куме,
лево-десно кад њиме заноси,
то су кучад, млади шарпланинци,
топли, меки, откривени, боси,
и што б’ рек’о Бранко у паници:
а у твојим белим недрим’ туде,
чудо, селе, дивно чудо, лудо,
окле снега до две груде, дуде,
ала бих се с тобом млађан груд’о!
И вапимо ми земни јадници.
А са стране стоје остаринци,
ближњи, својта, комшије и прике,
бабе, деде – као позадинци
у одећи из старе трафике.
Таламбаси јече и грувају,
фотографи већ штанцају слике,
као осе деца се мувају,
из кочија стигле прве флаше,
за касније неки се чувају.
Са барјаком стари сват још маше,
младенци се стиском састављају,
гле, на коњу, бећаруша јаше,
сватови се ка њој управљају:
тамбур, тамбур, ситна тамбурице,
ускоро се двоје венчавају,
удри побро у сићане жице,
данас има, а сутра нас нема,
снаше носе златне огрлице.
Биће коло – а ко ту да дрема,
али прво у цркву под круне,
заклетва је да неверства нема,
нек’ прстење труне на прстима,
бидермајер лети у небеса,
ухвати га онâ са прсима,
куме, куме, изгоре ти кеса!
ОГЛАСНА ТАБЛА
Продајем тучану оранију од 80 литара, котланку, ли-мено корито за шурење свиња, ланце, глокне и сајлу. Све за 10.000 динара. Телефон 882-396.
Поред поште карловачке на табли су разне вести,
понајвише смртовнице, издају се куће, собе,
све и свашта на продају, познаника можеш срести.
Један оглас при дну, мали, исписан са руке обе:
продаје се прибор цео за свињокољ-забијачку,
неко више неће клати и шурити крмад, боме,
можда његов ближњи умро и ставио на све тачку,
ил’ је нагло одлучио да батали овај занат,
а можда ће све то само да обеси о реп мачку.
Ко би знао шта је, куд је, и чији је део плана,
но, тучана оранија сигурно је годинама
служила и помагала комшијама са свих страна
као казан за пуњење исеченим сланинама,
све поситно, мешајући да се кува и исцеди,
да остану дуван-чарци, а потом се на гозбама
сервирају к’о додатак главном јелу кад се седи
и пијуцка ракијица. Јака зима наваљује,
па се слатка прича рони, и родбина у снег гледи.
А котланка је ложиште за котао, да, без струје,
ситно дрва исцепати, добра ватра нека плане;
а глокне су метал-фишек за стругање свињске руње.
Све остало из огласа – транспарентно, речи јасне,
aли да л’ се наш’о купац, нови власник тог алата,
што ће сремске мангулице, ошурене и преклане,
из корита да подигне као мајстор од заната?
БЕРМЕТ
Карловци се не би звали
а да нису, брацо, сремски,
и бермет су они дали
по којем се знаду светски.
И Марија Терезија
пила бермет страсно, венски,
па војнике, као змија,
стезала до издисаја.
А наш Тесла, и то прија,
рек’о вино да ј’ из раја,
да интелект бива јачи
кад се бермет с крвљу спаја,
а на душу песма качи.
Бермет – капљаш и самоток,
оба мало другојачи,
исто пале твој крвоток.
Орфелин је још рекао,
ако данас коме значи,
да се бермет пије само
од Божића до Васкрса,
дакле, онда кад је хладно,
када тело тражи мрса.
Тако јесте, а и није,
истурених белих прса
бермет се и лети пије.
Али треба чути главно,
питање се старо вије:
од чега се ово славно
пиће прави вековима?
Никад нико није јавно
поделио тајну свима:
које биљке и цветови,
лисје, травке с мирисима,
па пчелињи поленови,
ту двадесет има врста,
може л’ неко да изусти?
Лизнеш бермет мало с прста,
увек нови укус, густи,
рекох има више врста,
нек’ остану снови пусти,
нек` је тајна закључана.
У песму се сладост спусти
па од две-три чаше вина
развеже се лако језик,
и тад хрупи сто истина,
проговори метајезик,
од богова метаноја,
да је бермет поклон велик
смртницима земног соја,
да бар мало, на тренутак,
изађу из дневног строја
и осете тај раснутак
васељенске самилости
када бермет, рајски врутак,
даје капљу бесмртности.
(Из књиге Ненада Грујичића „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)
