Највише пажње привукло је цитирање Михизове реченица да у овој земљи нико не зна да „Коло“ у Бранковом „Ђачком растанку“ није југословенско већ српско. Из публике је поставаљено питање на ту тему, а Грујичић додао да је о томе потанко писао у првом тому књиге „Коло, коло, наоколо – Појаве и портрети“. Суштина је у томе да је Бранко у своје коло призвао Србе из свих делова Балкана именујући их по крајевима, пределима и областима где живе. То је била вековна жудња српског народна, жудња за слободом и независношћу под стегама два велика царства, турског и аустријског. Међутим, под пресијом новијих идеолошких догми Бранково коло је било фалсификовано и прилагођавано политичком тренутку како Краљевине Југославије тако и Титове СФРЈ.
Беседа је протекла у низу занимљивих и мање познатих детаља (Алексије-Бранко и Сремски Карловци, пренос Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово), на чему Грујичић инсистира избегавајући окоштале и много пута поновљене приче о Бранку у визији школских ограничења. Таквом беседниковом приступу треба захвалити с обзиром да је он као млад писац далеке 1984. године објавио прво издање књиге „Бранко – песник младости“, која ће потом бити често штампана и умножавана до данашњих дана код наших истакнутих издавача као што је Завод за уџбенике и наставна средства у Београду.
Програм је завршен читањем сонета „Безимена“, који започиње чувеним Бранковим стихом: Ње више нема, то је био звук… Дуг и јак аплауз показао је да је публика била више него задовољна беседом и песмом, које су јој приближиле уметнички профил, живот и судбину несвакидашњег Бранка Радичевића. На самом крају програма, Ненад Грујуичић је публици потписивао разноврсна издања Бранковог кола, штампана поводом два века од рођења неумрлог младића српског романтизма.
М. Борић
