Јелена Алексић
ЗЛО ОТПАДНЕ И ИСТРУЛИ ЈАВНО
„Да након шеснаест година самог себе распетог скинем.“ Величанствено откровење Песниково! Бол ме снео међу ,,заборављене“ душе светлости, међу прећутани живот палимпсеста Речи, сред светомеђја светих топонима поезије и сузе су ме снашле, Ненаде, прочитавши ово …. Судбина Драгана Колунџије није распетост у историји књижевној, већ вјеков распете поезије…. А песник и његов усуд? Твој усуд такође? РАСПЕТ И ВАСКРСАО!
Хришћанство нас учи, прониче нам кроз дрво и кост, да зло од слабих долази и да у гадост прво изникне, па у дозлогрђе дозлогрда (оних што деле означја ничег међу собом, оних што јавно ,,заборављају“, оних што никада неће знати како се злато слеже у кости, како се везује живот у сјај…) Зло не може да држи себе, нема чокотног крста за раст. Тада отпадне и иструли јавно ….
И нови живот вечно живих огласе млади људи стасали за Реч ….СЈАЈНО, Нено, и себе видех у искрама твојих речи… Ово је најлепше слово песника о песнику: о себи и светлосним сабратима. Светле су ме туге обузеле!
Љубим твоју душу! Твоју од Бога даровитост и правичност, ти делиш дајући само… Не узимаш, само примаш… Хвала ти за ову храброст у јакости твога бића! Нико то нема тако, само ти, Поето Серба!
Београд, 28. септембар 2021.
Данијела Регојевић
СРПСКИМ МЛАДИЋИМА
Грујучићева поема “Шеснаест година разапет на великоме дрвеном крсту на Мраковици на Књижевним сусретима на Козари” отпочиње римованим десетерачким двостихом, специфичним за козарско подручје, и помиње Младена Стојановића, дајући јасан увид у тон и тематику: „Ој, Младене, ти си мор’о знати/ да ће ти се име спомињати.”
Аутор оплакује све мученичке душе које су страдале под оловном чизмом Неправде. Али оплакује и себе, чије име се није смјело поменути на Козари у претходних шеснаест година које је он презимио на великоме дрвеном крсту на Мраковици. Вријеме у овој поеми пролази, али је истовремено статично, поготово за аутора који се у међувремену готово осушио на своме крсту. Сједињен са Козаром, само што не запјева са сестрама звијездама, но Слуге Мрака то му не дозвољавају, те он наставља подносити муке у аскетској тишини.
Ова поема се примарно може посматрати кроз призму вјечне битке између Добра и Зла, Свјетлости и Мрака. Ова нарочита борба подсјећа на Давида и Голијата, па и, како је и сам аутор навео, на борбу анђела са црним Молохом који је, по предању, крволочним очима гасио свјетлост. Идеја Молоха и његове тамне свеприсутности истовремено повлачи и њему супротно, у овом случају свијетлост, то јест пјесничко „ја“, аутора самог у овој импресивној поеми.
„Статичност“ аутора у поносној, стаменој патњи напросто одудара од квази хедонистичког живота који живи Молох, Господар Мрака и испразности: „Сваког септембра он сеири/ док пролази поред мене/ распетога на великом дрвеноме крсту/ на Мраковици да свечано/ уручи нову награду Скендер Куленовић / коју сам и ја из његових руку/ примио две хиљаде пете.”
Из страха од аутора који се за тих шеснаест година сродио са каменом на којем су изгинули његови преци заједно са десетинама хиљада других, Молох парадира и слави свој лажни сјај, те изигравајући црног краља, он око себе окупља подједнако црне забављаче, пјеснике, умјетнике и себи сличне, надајући се да ће његова моћ опстати. Међутим, она се урушава и козарски вјетрови најављују Молохов неминовни пад.
За тих шеснаест година на Козари се није зачула лијепа крајишка пјесма – ојкача, јер би Господара Мрака и његове госте уплашио и призвук искрене љубави према очевини. Та чиста љубав би их омела у њиховом тзв. спокојном замашћивању чаша ракије: “Да печењем замашћује чаше/ из којих ће пити љуту шљиву/, да се Грујо у нигдину баци,/ да га вјетар на Козари суши/ распетога на дрвеном крсту.”
Пјесникова мученичка времена на крсту и његово издизање из свега тога, заједно са повратком на родну Козару, недвосмислено указују на дубоко усађену љубав према отаџбини која се изједначује са истим осјећањима и виђењима ауторових претходника укључујући и Младена Стојановића. Овјенчан сопственим васкрсењем, Грујичић пјева на Козари у славу Младена и свих страдалих душа, као што је некоћ и отац Младенов, свештеник Симо Стојановић појао: „Алилуја, слава теби, Боже…“.
Сједињавањем пјесничког „ја” са претходним мученицима са Козаре, аутор прашта, али не заборавља. Приврженост очевини, која не јењава упркос чињеници да клупко змија лиже коље у башти умногоме подсјећа на љубав коју је и Милан Ненадић, такође горско око Крајине, гајио према свом родном камену, и коју је, као и аутор ове поеме, срчано бранио управо стиховима од свакојаких овоземаљских зала.
Дубоко рефклективна, лична поема која ће сваког иоле свјесног човјека пробудити, или бар пренути из сна, као што је Ненадић молио Принципа: “Пуцњем тргни српство, гледај у небеса”. Грујичић се у својој поеми такође обраћа јунаку који је бивстовао прије њега, Младену Стојановићу, те заједно с њим, чије име помиње, рекосмо, у римованом десетерачком двостиху на почетку, али и на крају ове маестралне поеме. Ненад Грујичић мири прошлост и будућност, кости својих предака и камен: “Ој, Младене, ти си мор’о знати да ће ти се име спомињати.”
Извјесно је закључити да ова поема посједује и несумњиво снажну поруку која ће опстати пред тежином времена и о(п)стати као аманет и порука свим будућим нараштајима да праштају, али да никад не забораве патње кроз које су њихови преци пролазили, као и да наставе пјевати на Козари. Стихови пуни вјере и љубави посљедња су линија одбране од нових господара мрака.
Бањалука, 27. септембар 2021.
