Из књиге „Трагови и таласи“ Ненада Грујичића

ЗБОРНИК СВЕТСКЕ ПОЕЗИЈЕ

Након веома запаженог и читаног зборника Светска прича данас (у избору Давида   Албахарија), ових дана, опет између корица чачанског часописа „Градац“, појавио се нови тематски зборник „Светска поезија данас“, којег је припремио песник Раша Ливада. Овај пројекат, који се по први пут појављује у нашем књижевном животу, представља замашан и пажње вредан подухват са добрим разлозима да снажно одјекне у нашој културној јавности. Зборник, пре свега, отвара широку лепезу најразличитијих коментара суревњивих и скептичних „антологичара и приређивача“, који пошто-пото виде и траже „слаба места и промашаје“ у крупном залогају као што је савремена светска поезија. Стога, овај несвакидашњи зборник подесан је изазов и жива провокација за нове и сличне подухвате.

Раша Ливада сачинио је зборник са пуном свешћу о ризику и свеколиким последицама које могу да проистекну из његове  „авантуре“, те и сам сматра да заступљене песме нису све антологијске, да је његов избор посве личан, са свим замкама које намеће сопствени укус и одбир. Отуда, овај зборник више говори о самом приређивачу и његовом осећању поезије, неголи можда о песницима.

Зборник садржи око 12000 (дванаест хиљада) стихова, чији су аутори рођени у интервалу од 1917. до 1951. године, а који су своје радове почели да објављују махом после рата. Подељен је на пет делова. У првом се налазе песници који, по Ливадином мишљењу, представљају ствараоце основних токова и расположења у данашњем песништву: Ханс Магнус Енценсбергер, Тадеуш Ружевич, Збигњев Херберт, Тед Хјуз и Паул Целан. У другом делу заступљени су песници који нису имали битног утицаја на токове савременог песништва, али су остварили изузетно оригиналне песме, нарочито на плану форме: Генадиј Ајги, Маноли Анагностаки, Ференц Јухас, Роберт Лоуел, Роберт Марто и Кристофер Окибо. Трећи део садржи песнике дистанце који су у језику створили сопствене светове, који су својеврсна критика постојећих трендова, а с друге стране, ови песници привржени су више од осталих менталитету и традицији својих народа и језика: Ингеборг Бахман, Јоханес Бобровски, Ив Бонфоа, Владимир Бурич, Станислав Гроховјак, Филип Ларкин, Вилијем Стенли Мервин, Пјер Паоло Пазолини, Никита Станеску и Мирослав Холуб. У четвртом делу налазе се песници који, по Ливадином убеђењу, нису оснивачи мода, преврата и нових тенденција, али за које сматра да остварују „песме које остају“: Јирген Густав Брант, Јосип Бродски, Локнатх Бхатачараја, Јан Ерик Волд, Херардо Марио Голобоф, Јежи Гужањски, Марко Антонио Монтес де Ока, Џон Ешбери, Мохамед Диб, Ернесто Карденал, Дејвид Малуф, Александар О Нил, Јанош Пилински, Марин Сореску, Марк Стренд, Паво Хавико и Таникава Шунтаро. Последњи, пети део садржи избор младих песника који одражавају дух овог тренутка, уједно постављајући, сваки за себе, могућу тенденцију савременог песништва. Ерос Алези, Џаред Анџира, Волф Вондрачек, Жан Пол Гибер, Гиљермо Карнеро, Јулијан Корнхаузер, Адбелатиф Лаби, Брајен Петен, Антонио Сиснерос, Петер Хандке и Васиљ Холоборотко.

Усмерења и критерији који су водили приређивача при састављању овог зборника, садржани су пре свега у синтагми: апокалиптични песници, која својим првим делом упућује на предвиђање скорог краја света и, истовремено, на предсказање апсолутно новог, савршеног устројства света. Потом Ливада набраја још тридесет и три њему битне карактеристике за избор: осећање да песништво никоме није потребно, да је на периферији људских интересовања и да не може да промени свет, што никад није ни могло, а ипак Eppur si muove; одбијање симболистичког, надреалистичког и имажинистичког програма,  али и усвајање њихових техника; свест о томе да слика и музика стиха могу да угуше смисао песме; окретање стварности, а не савремености; процват хумора, црног хумора, ироније и свих осталих облика дистанцираних погледа на свет; песме све више имају фабулу; песма постаје документ о времену и друштву у којем је настала, а престаје да бива документ о експлозији једног индивидуалног времена; никад се није толико веровало у смрт песништва, и никад оно није било разноврсније, и тако даље.

Приређивач указује на једну битну разлику између овог зборника, односно, овог песништва и неких ранијих антологија „европских амбиција“, на пример „Песништво европског романтизма“ Миодрага Павловића, антологија која показује изразите опречности и разлике између француског, немачког, руског и другог романтизма. Ливадин зборник говори супротно, о сличностима и прожимањима савременог светског песништва које је још у врелом процесу стварања и развитка.

Све песме, изузев неколико, преведене су специјално за ову прилику и, притом, ангажовано је четрдесетак преводилаца са око двадесетак језика (Петар Вујичић, Давид Албахари, Зоран Враголов, Александар Нејгебауер, Мирјана Божин, Ксенија Марицки-Гађански, Адам Пуслојић, Милан Комненић, Коља Мићевић, Нина Живанчевић, Дејан Разић, Осман Ђикић, Соња Асановић, Јасмина Ливада, Љубиша Рајић, Весна Вујичић, Горјана Топалоски, Ана Моралић, Драгутин Вујановић и други). Пошто су углавном све песме писане колоквијалним језиком (што је, у ствари, такође део критерија приређивача), било их је много лакше схватити и превести него што је то био случај са песмама пре једног века и више, где је велики број речи изгубио своје првобитне семантичке слојеве и значај. Отуда, говорити данас о немогућности аутентичног превода савремене поезије није више неразрушив аксиом, пошто вредну и значајну песму можемо препознати по количини смисла унесеног у језик, а не по њеним неким староставним одликама и „вредностима“ (бриљантно везан стих, прецизан метар, неприкосновени неологизми, произвољне метафоре и друго).

Појава овог зборника представља догађај у нашој књижевности, значајан допринос плодотворном сагледавању простране сцене савременог светског песништва, како по доследности кристално јасних критерија састављача и доиста вредној и живој поезији која говори о изузетно снажном стваралачком замаху светских песника, тако и по томе, поновимо још једном, што се подухват овакве врсте појављује по први пут у нашој књижевности.

(Глас омладине, Нови Сад, 1981)

СТВАРАЛАЧКО ВИШЕГЛАСЈЕ

Ових дана, у едицији „Прва књига“ Матице српске, појавило се шест нових првенаца. То су три књиге поезије: Извињавам се унапред Зорана Вуковића из Ирига, Истер, камен, вир Станице Р. Лалић из Београда и Тачка, пепео Радослава Миленковића из Новог Сада, затим две књиге прозе: Повратак истом Мирјане Дујин из Новог Сада и Вишегласје Миомира Удовичког из Београда, као и збирка радова из теорије (критике) књижевности Антиномије критике Новице Милића из Београда.

Међу  даровитијим  ауторима налази се, свакако, млади песник Зоран Вуковић (1956), чије песме, мада блиске моделу конкретног песништва, искачу из оквира актуелне песничке праксе, отварајући нове просторе ироније и хумора. Вуковић прибегава минијатурној форми, сведеног исказа, налик брзоплетом саопштавању информација у журби и пролазу. Наоко безазлено, језиком љубопитљивог  детета, Зоран Вуковић региструје дневне призоре, извлачећи необичне закључке који су често у опреци са устаљеним узрочно-последичним принципима живота и света. Отуда, његове песме подсећају на анегдоте, вицеве, згоде, пошалице. „Одведеш кера далеко/, оставиш га и вратиш се кући./ Он дође после пет/ година и лаје на (твом прагу./ Зинеш од чуда и/ пустиш га унутра.“

Станица Р. Лалић (1948), песникиња која је у књижевној периодици ретко објављивала, представила се првом песничком књигом чврсте композиције и уједначеног квалитета песама. Њена лирика је нека врста фантазмагоричног повратка у детињство и завичај. Зрело, са потребне стваралачке дистанце, Лалићева промишља однос затеченог и прохујалог света и времена. „Моје детињство/ клокоће бури Лима/ и водопадом се слива./ Са Зетом плави Млаке./ Са безопасним гмазом/ вијуга кроз траву./ Пребива у посеченом бресту/ над извором у реку./ Среће ме пред женом/ забрађеном у црно,/ цистерном са устајалом водом/ и комадом шкрипавог сира.“ Првенац Станице Р. Лалић представља чврст „камен темељац“ и подстицај за даљи рад.

Радослав Миленковић (1958), који се на стваралачком плану успешно огледа као позоришни и телевизијски глумац, сачинио је коректну збирку песама, занатски веома добро изведену и структуирану. Међутим, свој песнички таленат ова млади стваралац подредио је поетској схеми Ј. Зивлака из његове књиге Троножац (односно Милутина Петровића из књиге Свраб). Довољно је насумце отворити књигу и открити запањујућу идентичност у свим елементима песме (графички изглед текста, језик, тематски проблеми, атмосфера…) Због скучености новинског простора, нажалост, нисмо у могућности да наведемо целе песме, па ћемо се за ову прилику, послужити фрагментима. На пример, на страници 27. читамо: „овај или онај свет, тешки мириси кухиње, ох, тесто на столу, авај! Палачинке“,  потом на 21. страни: „у постељи расут као орах. као лешник. ведро расположен. пре сна, достојанствено загледан у даљину“; на  47. страни:  о чему си говорио јуче прекјуче пре хиљаду и хиљаду година док се светина комешала на тргу и у суседној соби. гутљај по гутљај испијао си безбојну  течност. воду. Крв. вино. и хлеб“ итд. итд…  А на 17. страни наилазимо на неку врсту свести, о учињеном : „ах неповратно. и нека тако буде.“Да, заиста, неповратно, али зар је морало тако да буде. У збирци се, нажалост, нису нашле неке раније Миленковићеве песме рађене самостално, без артифицијелне сувопарности, које би, нема сумње, одагнале и избрисале  очевидну мрљу епигонског на његовом првенцу.

Шеснаест кратких прича и три минијатурна записа чине прву књигу Мирјане Дујин (1961). Ова, у едицији најмлађа, списатељица ствара неку врсту лирско-медитативне прозе о сеоском животу, салашима, сеницима, месечини, сунцу, обичним људима. Дујинова сликовито дочарава прохујало поратно време, људе испуњене необјашњивом празнином, ишчекивањем, осећањем напуштености. Ликови су махом женски,  у атмосфери кућног живота, где се зачиње и разрешава драма људског удеса. Љубав, патња, пролазност, смрт, светлост и мрак људске дуще, основни су проблеми које Дујинова предочава у својим текстовима. Мада традиционалних оквира, проза младе Мирјане Дујин заслужује пажњу, пре свега, по стилски дотераној реченици, успешним импресионистичким описима природе и продирању у психолошки свет јунака. На моменте блесну патетичне реченице („Сунце је дуго умирало у облацима тога дана… Тужно плачу јесења звона“), али их већ на другој страни засене вредни искази, замеци андрићевске мудрости: „Немоћ потиче из дубине човекове душе, диже се лагано крвотоком и испољава у нервозном подрхтавању вршкова прстију.“

Миомир Удовички (1954) у свој првенац Вишегласје уврстио је девет прича које делују као фрагменти истргнути из већих прозних целина – романа. Овај приповедач причу започиње нагло, силовитом констатацијом која пре значи наставак или свршетак неког ранијег текста, приче, радње, неголи почетак новог фабулирања. („Затим су наредника онако искрвављеног и изудараног спустили у базен.“) За разлику од Дујинове у својим причама Удовички наглашава урбани моменат. Његови актери су промашени типови, пропали интелектуалци, старци минуле и неостварене младости, кафкијански заробљене личности („Посао“). Неке приче („Идеје и ваши“, „У кругу касарне“, „Vitra contemplativa i vita activa“ и „Свадба“) реализоване су готовo чистим дијалогом, чиме је постигнута висока драматска напетост текста. Миомир Удовички је изгледа превазишао почетничке грешке и упутио се правцем модерно формираног приповедача.

Уредништво „Прве књиге“ учинило је вредан подухват објавивши збирку радова из теорије (критике) књижевности Новице Милића  (1956), младог есејисте и критичара који с лакоћом истинског зналца студиозно осветљава значајна дела светских теоретичара и критичара Е. Штајгера, Б. Успенског, В. Бута, Н. Фраја и нашег Н. Милошевића. Очигледно, Милић је у потпуности апсолвирао разнородне методологије и методе у ововековној мисли о књижевности, почев од социолошки одређених Голдманових приступа, преко егзистенцијалистичко-феноменолошких Бланшоових расправа и Ричардсове психолошке теорије о вредности, до Лотманових прецизно постављених схема и књижевне типологије Фраја. Новица Милић показује да познавање различитих метода и њихова примена, у свој укупности и разноликости, омогућава тзв. методолошки плурализам чији је циљ да се књижевно дело разуме у самој природи свог естетског бића. То се, наравно, подвлачи Милић, постиже само компаративистички, критички, упоредбом, анализом и проценом, из песпективе коју проблеми дела сами отварају. Збирка текстова Новице Милића више је од обичног првенца. Она заслужује равноправно место са делима наших истакнутих теоретичара и  критичара.

                                                                                                       (Дневник, Нови Сад, 1982)

ОТВОРЕНА

Е, вала, да и ја нешто кажем.

Ко је дошао, тај је и остао,

ко је отишао, тај је нестао.

Мрки ме хватају дани,

сипљиво слива се време

низ кожу,

под нокте,

у кости.

Бојовна браћа зборе

да долазе ноћи кад ћемо се

делити на људе и нељуде.

Сјурују се секте

низ обронке градова,

никог да те помилује по коси,

и нико не тражи сведочанство,

с ланаца се одвезују пробисвети,

мајсторске вести колају

да би могло бити и горе.

Иде ми један у сусрет

– очи да ми вади,

гега ми други у загрљај

– на колац да ме набије,

потркује трећи на огњиште

– олово да саспе у прса.

                                             (1983)

НЕМА БОЈАЗНИ ОД ХАЛЕЈЕВЕ РЕПАТИЦЕ

Лист за забаву, поуку и књижевност „Бранково коло“, који је у Сремским Карловцима излазио 1895–1914. године, у неколиким бројевима за 1910. годину, када се последњи пут појавила Халејева комета, помно је пратио, најављивао и објашњавао овај природни феномен  који се јавља сваких 76 година.

У бројевима 4, 5. и 6. за 1910. годину, „Бранково коло“ у наставцима доноси текст Ђорђа Грујића „При повратку Халејеве комете“. Ђорђе Грујић научно објашњава  феномен комете и духовито исмејава сујеверна гледишта  која су у појави комете видела смак света. Тадашња наука, која је о овим небеским појавама доста знала, утврдила је да ће Земља проћи кроз кометин реп, што је код неуких људи изазивало панику и страх.

Грујић о томе пише: „Да реп и тако може допрети до нас о томе нема сумње, али то није никаква опасност.  Земља је већ прошла, како се мисли, више пута кроз кометин реп, а људи то нису ни осетили. А да је г. 1819. земља прошла збиља реп, то је утврђено. Но маса је комете – како смо већ споменули – тако малена, да она и у евентуалном судару са земљом не може за земљу пропаст узроковати… Зато нема места страху и бојазни од Халејеве репатице,  мада се она јави и за слободно око у највећем сјају, као оно г. 1066. и 1145. А да она може донети рата, кугу или тако што, то је будалаштина о којој не вреди трошити речи“.

Затим, Грујић додаје: „По теорији најстарије доба када се Халејева комета појавила, сматра се г. 239. пре Христа. Те године виђена је у Кини, а од тога доба почевши па до задњи пут када се појавила, тј. да г. 1635/36. сем четири пута, увек је њезин повратак доказиван.“

Потом писац доноси информацију о научнику који ју је открио и темељно испитао: „Edmund Halley је jедан од најславнијих светских астронома и пореклом је Енглез, живео од1656 до1742. Године 1682. појавила се комета, коју је он испитивао и за то доба је дошао до веома чудноватих резултата. Наиме, да је то репатица периодична и да је њезина година. тј. време, које је потребно да обиђе једном свој пут око Сунца, око 76 наших година.“

Ђорђе Грујић у тексту објашњава и друге комете, па, између осталих, за једну каже: „Покаткад сасвим изостаје која комета, те на тај начин ствара нове проблеме. Тако се то нпр. десило 1903. године са Енкеовом кометом,  која је пре тога 30 пута била виђена и испитивана, а г. 1903. када се требало по рачуну поново појавити, она је сасвим изостала. Можда је пропала.“ У то време наука није знала да се комете могу „истрошити“ и заувек нестати, што кад-тад очекује и Халејеву комету.

У броју 15. за 1910. годину, у рубрици „Смесице“, појавио се краћи непотписани текст о Толстоју и Халејевој комети. На необичан начин приказан је Лав Толстој и његова реакција поводом појаве комете: „Чувени руски писац и филозоф  гроф Лав Толстој сасвим друкчије суди о свету и светским стварима, него обични људи. Како ће се, по тврђењу стручњака-астронома, такозвана Халејева комета 19. маја сударити са нашом земљом, појавио се страх међу људима, да ће то нашој земљи бити на пропаст. Да ће се наша земља сударити са поменутом кометом, рекао је велики руски филозоф, те да ће услед тога пропасти наша земља, за мене је врло пријатна помисао. Људи погрешно схватају свој положај. Једино што је позитивно и једино наше блаженство је: не бити. Ако земља и пропадне, та пропаст се не простире и на духовни живот, јер је тај вечит. Време и простор су само човечје маштарије – духовна вечитост не познаје ни времена ни простора. Смрт није ништа друго до блажен преображај, када након престанка телесног живота отпочиње вечити духовни живот. Тако суди Толстој о човеку и свету. Али Толстој није схватао човечји живот тако песимистички и у својим младим годинама када га је као чио, отмен и богат коњички часник уживао у свима његовим радостима и угодностима.“

Коментар „Бранковог кола“ је добра жаока на Толстојево  тумачење „смака света“,  који је, ионако, тих година био у великој стваралачкој и психичкој кризи, негирајући и до краја поништавајући сваку вредност Шекспиру, Бетовену и сличнима.

У броју 23. за исту годину, када је Халејева комета увелико профијукала поред Земље, не остављајући никакве последице, „Бранково коло“, такође,  у рубрици „Смесице“, доноси мали коментар: „29. маја по новом, рано у зору је,  као што је читаоцима познато, прошла Халејева комета крај земље, када је дистанција од  земље била око 23–25 милиона км. Тада је реп био преко 100° тако да је земља збиља прошла кроз кометин реп. М. Волф, хајделбершки астроном, констатовао је тога дана увече веома интезивни сумрак са три пурпурне пруге на небеском своду. После подне тога дана појавила на сунцу оптичка појава, која се зове Бишопов прстен,  који се прстен увече још у јачој мери појавио и око месеца. Ове оптичке појаве тумаче се помоћу судара земаљске атмосфере и облака са репом, те рачуном се могла израчунати до тих појава и величина појединих делића (зрнаца) самога репа. Те партикле износе 00015 мм у промеру. Неке оптичке појаве виђаху се и са других места тако нпр. и из Бреславе, те према се томе може узети да пролаз  Земљин кроз кометин реп  ипак био без икаквих трагова, иако о пропасти света не може бити ни спомена.“

Додајмо да су се 19. маја 1910. године у зору, ученици Карловачке гимназије са професорима, пели на Магарчево Брдо код Сремских Карловаца и проматрали Халејеву комету.

(Политика, Београд, 1985)

О РИЈЕЦИ ГОМЈЕНИЦИ

Од Приједора према Гомјеници, испред моста на каналу, стоји натпис „Ријека Гомјеница”, Како? – питам се. Откуд мутни и беживоти канал да буде ријека Гомјеница. Чак је и жубор његове прљаве воде неприродан док се улијева у Сану, онемоћалу љепојку, која, попут многих ријека, лагано гасне и каља се технолошким загађењима.

Ријека Гомјеница? Како је тугаљив и, у исти мах, апсурдан натпис на обали канала. Сјећам се колико ли је само била лијепа та већ заборављена рјечица, нарочито љети када се окити купачима одасвуд. Гдје год да јој приђеш, с које год стране да је погледаш и такнеш – она раскошна и здрава. На обалама граја, радост, пуноћа живота. Вода чиста, шљунак се пресијева. Природне скакаонице са обале, са квргавих врба, са малих млинова.

У јутра и сумраке – риболовци. А рибе! Које све није било: шаран, сом, штука, клен, пастрмка, смуђ, лињак, подуст, шиљар, мрен, деверика, караш, костреш, плотица, зека, златица… Ко год би забацио удицу, уловио би нешто. Међу најбољим рибарима Ацо Милутиновић, Проле Драгић, Милан Кечан… Ноћу запну кàнате и ујутро, к’о у продавницу, по неколико килограма шарана и сомовине. Ми дјечурлија ловили смо на муву, глисту, хљеб, ашламу… Ако пловак лагано шета по површини воде – лињак је, ако силовито потоне – штука, ако лагано замакне у дубину и спирално кружи –  деверика.

Ријека Гомјеница текла је од свог извора, код манастира Гомионице, до Сасине. Канал ју је пресјекао код Рељића, у Марићкој. Одатле она је оплакивала Ракелиће, Саничане, Ћелу и Гомјеницу, те Петров Гај, Трнопоље и Гаревце. У Ријеци Гомјеници научио сам да пливам. Као штркљаст осмогодишњак препливао сам је најприје тамо гдје је најужа и најплића, код Вуковића, потом, како сам се све више увјеравао у снагу својих мршуљавих руку, код Хамзиног тука, гдје је била шира изазовнија и, на крају, преко Зеленца, њеног најдубљег дијела у доњем току. Зеленац? Рај за скакаче и рониоце.  Нико му није пронашао дно. Причало се да на дну Зеленца живи огроман сом који ноћу излази на обалу и пасе жито.

Млинови?! Они су посебна прича. Један одмах уз Зеленац, Бецнеров млин, одраније власништво Буљубашића, па Чврка, други понад Бакаја, Францов млин, почетком вијека купљен од Јакуповића, те Средића и Сарајлића заједнички млин. Ганића млин, па Љубушића млин који је почетком Првог свјетског рата послужио аустроугарској војсци да меље џакове кафе, затим, Куртовића млин, Хусеиновића млин, Новаков млин, Мешића млин, Гајинов млин чији су први власници били Палићи, те још три, Карарића, Буџаков и Сивчев млин. Осим ових, подно Мршића, у  једном од огранака Гомјенице која се гдјегдје рачвала, било је и пар малих, тзв. кућних млинчића за породичну употребу.

У Бецнеровом млину радио је доброћудни Урош Топић, бркати шаљивџија, вриједан млинар ког је волио читав крај. Једног магленог јутра пукла вијест да је Урош страдао, пао под млински точак и нестао. Погођени догађајем, мој другар Дујо Вукајловић и ја написали смо чланчиће и послали у сарајевске „Мале новине“.

У Францовом млину послове је водио виталан, енергичан, необично образован и духовит старији човјек. Доста је читао. Одличан познавалац историје, па и књижевности. Мудро је просуђивао о свему. Франц Маторе, Нијемац поријеколм. Папирни новац држао је под капом на глави,  увијек бијелој од брашна. Недавно је умро, у дубоким годинама, до посљедњег дана, возећи се на моторчићу, увијек разговорљив и срдачан. Направивши електрични млин поред главног пута, од свих млинара из доњег тока Гомјенице, само је Франц наставио с тим занатом. У новом млину данас ради његов син Иво, у много чему сличан оцу. Испричао ми је да је њихов стари млин, између два рата, неколико дана сликао извјесни Артур и да им је ту слику продао за једну гуску.

Несрећу ријеке Гомјенице најавили су жути булдожери, трактори и дампери који су без милости ровали и прекопавали, не жалећи рјечни ток. Народ се узврпољио и на различите начине коментарисао појаву тешких машина. У одсјеченим рукавицама ријеке, мутећи воду, лако је било, рукама и мрежама, ухватити огромне количине рибе. Та тренутна благодет оставила је горке посљедице: рибе су брзо цркавале у барама убуђале воде, без ваздуха и свјежег тока.

Основна идеја конструктора канала била је да пространим коритом, од Рибњака до Сане, претури што веће количине воде у којој би било и свакојаког отпада што га рјечице Томашица и Црнаја носе од рудника. Конструктор канала није се обазирао на живописну и ничим незамјењиву љепоту ријеке Гомјенице. Кроз њен кривудави и лепршави ток он је, попут какве големе игле, зарио се у вјештачки канал. Није се досјетио да би канал, у тој својој једнообразној и, баналном протоку прљаве воде подређеној функцији, могао бити постављен и мимо главног тока ријеке. Добило би се много. Овако, једним ударцем учињено је двоје: убијена је ријека и направљен беживотни канал који становништву готово ничем не служи. Ако се дјеца у њему окупају, оспу се лишајевима, ако се поји стока, разболиће се,  ако рибу ловиш, сатима дреждиш на обали – нема, ако која домаћица не хајући опере веш, он пожути.

Шта је остало од ријеке Гомјенице?  Пусти рукавци,  затрављене баре пуне жаба и комараца, исушена корита по којима расте шибље и коприва. Искомадана ријека данас служи за бацање отпада и ђубра. Свуда комади зарђалог гвожђа, лимова, олупине шпорета, дијелови бицикла и дјечјих колица, полупани намјештај, најлон кесе и џакови, ижуљане штикле и цокуле, окрњени црјепови и суђе, попарана одјећа и крпетине, труле новине, спљоштене картонске кутије и конзерве, шљака, ђубре, смрад.

Сребрне рибе више не искачу из воде. Не довикују се рибари. Не плове мали чамци начичкани дјецом што по површини бацају шкрље. Сад уз обале цијучу пацови и шмугају у рупе, ријетка птица, без цвркута, залепета крилима у дивљем врбаку, а некакве глисте и пијавице мигоље по масном глибу. Бајата тишина. Тужни мук. Мртва је ријека Гомјеница.

(Козарски вјесник, Приједор, 1986)