У непосусталом жару талента и љубави према поезији, на животним и духовним путевима са разноврсним искушењима и препрекама, победама и васкрснућима, Вицо Дардић је истрајавао попут каквог богумила у свету не баш наклоњеном духовним људима песничког срца. Позоришта и друге културне институције понекад не препознају ту врсту талента и животне преданости песничком говору и песницима.

Међутим, увек радо виђен гост на Бранковом колу, наступао је у Сремским Карловцима, на Стражилову, у Новом Саду, Земуну, Београду и другим градовима, где год је Бранково коло ширило мисију непобедивости поезије, у славу вечито младог Алексија Радичевића. Носио је дар за меру, скромност током специфичне каријере, видљиву поетску лепоту и племенитост, храброст и уметничку снагу у стваралачком подвигу, у загрљају са поезијом и песницима кроз време. Дивећи се божанској Творевини и чудима на овоме свету, он је понављао с нама у Бранковом колу Радичевићеве стихове: „Ти сатвори вељи Боже… И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу,/ И још његов глас умилни/ Ти сатвори Боже силни.“

Висока посвећеност  и одговорност, орфејска инспирација и занатско филигранство одликовали су овог несвакидашњег, у дугом низу незаборавних година присутног и озареног  уметника на српској културној сцени где је Бранково коло врхунило са програмима песничке провенијенције. Незаборавни су наступи Вице Дардића и његове интерпретације Бранкових антологијских песама: Кад млидијах умрети, Никад није вито твоје тело, Ђачки растанак, Девојка на студенцу, Мини Караџић у споменицу, Молитва, Враголије, Укор, Путник на уранку и друге.

На зденцу сунчевог талента Бранка Радичевића, носио је свест о стражиловској линији српске поезије, која је градивна струна у бићу нашега језика и певања, а којој по својој природи и значају, инспирацији и посвећености припада и непоновљиви Витомир Вицо Дардић. Наступајући деценијама на Бранковом колу, изградио је трагове стражиловског усхита и стваралачке победе у знаку чаровитог талента врхунског  казивача српске и светске поезије.

Остављајући публику без даха, у громогласним аплаузима у Карловачкој гимназији,  и другде, Вицо је увек давао целог себе и  блистао у ватромету лирских светлица учараног бића. Из отворених очију које љубе и славе живот, са узаврелим капима зноја на челу и лицу што сија ширећи ореол свете поезије, у неисказивој  лепоти чина интерпретације, по високом степену надахнуте креације и непролазности доброг стиха, овај уметник је оставио неизбрисиви траг у Бранковом колу и српској култури.

  Сремски Карловци – Нови Сад, 28. маја 2022.

 Ненад Грујичић